To mogu samo odvažni, srčani, najbolji, najhrabriji! On je odustao – otišao, pa se vratio… Vratio se da ostvari svoj san! Čitaoci Zvoncara bloga imaju ekskluzivnu priliku da saznaju iz ugla učesnika, Kraljevčanina Aleksandra Đurovića, kako izgleda voziti izuzetno zahtevnu i tešku – ultra Hard Cro biciklističku trku, koja povezuje sve četiri strane Hrvatske – istok i zapad, sever i jug! Kako izgleda voziti trku dugu više od 1400 km, u zadatom vremenu i delimično zadatoj ruti. Pravila su bila jasna: biciklista mora biti u potpunosti samostalan – ne sme da primi pomoć prijatelja, ne sme da vozi u grupi ili koristi zavetrinu; nema korišćenja autoputeva niti trajekta ili skela prilikom prelaska vodenih površina. Na svom biciklu ima GPS transponder kojim je omogućeno praćenje njegovog kretanja, ali i svake pauze, odmora, … Od tridesetšstoro biciklista koji su krenuli u ovu izuzetno zahtevnu vožnju, uspelo je njih dvadesetdvoje, među kojima i naš Aleksandar…Saznaćemo koliko je značajna podrška u ovakvim trkama…  Dragi prijatelji, izuzetna mi je čast i zadovoljstvo što mogu da vam predstavim gosta-blogera, Aleksandra Đurovića, i njegovu priču!

……………………………………………………………….

Jedan od velikih izazova ove godine bila je HARD CRO ultra biciklisticka trka kroz Hrvatsku. Kako sam prošle godine odustao na nekih 400 km do cilja jureći vreme ispod 80 sati, ovo izdanje trke sam vozio sa više iskustva i bolje pripremljen. Pored svakodnevnih treniga i tempiranja forme za start trke koji je bio 18. јuna, bila je potrebna i bolja priprema bicikla i opreme. U saradnji sa Planet-bike Beograd izabrali smo bicikl Scott Solace 10 koji se ispostavio kao perfektan izbor za ovu endurance trku, što i jeste njegova namena. Jedan od važnih faktora na ovakvim trkama je odnos pogona i kasete gde sam prošle godine napravio veliki propust i povredio nogu. Na ovom izdanju trke sam vozio pogon 50-34 i kasetu 11-32. Jako izdržljive gume sa duplom zaštitom od bušenja promera 28-622. Kao navigaciju sam koristio mobilni telefon sa aplikacijom koja podržava offline mod. Jedna od važnih stvari na ovakvim trkama je to da ne nosite više stvari a da opet imete sve što vam je neophodno. Odlučio sam se za torbu od 10 litara koja se kači na sedište tako da ne remeti mnogo aerodinamiku bicikla i jedan manji ranac na ledjima za hranu. Aerobarovi postavljeni ne isuviše nisko jer u ovakvim vožnjama više služe za odmor. E sada, odakle početi samu priču o toku trke… Dolazak na start dan ranije, jako emotivan zbog nezavršenog posla od prošlog puta, zbog svih ljudi koji su tu iz istih razloga kao i vi. Dočekalo me je par prijatelja iz Srbije kojima je bilo blizu da dođu jer je start ove godine bio u Iloku gde je prošle bio cilj. Prijava odrađena, malo priče sa svim učesnicima trke i polazak u hotel. E, od tog momenta za mene počinje cela avantura vezana za ovu trku! Na par kilometara do hotela kreće nevreme i jaka kiša, tako da se u hotel pojavljujem mokar do gole kože. U hotelskoj sobi improvizovano sušenje opreme, čišćenje bicikla i provera sve opreme. Nekako polovično spavanje od uzbuđenja zbog trke, ranom zorom doručak i pravac start. Opet podrška dragih ljudi iz Srbije – prate me na start. Uh… Čekanje starta, u glavi gomila misli, jake emocije u grudima. Nekako dočekana prozivka na start, jer svaki trkač zasebno startuje i ima svoje vreme za početak trke od 1400 kilometara i borbe doći u sto kraćem vremenu. Moj cilj je bio završiti trku vremenom ispod 80 sati i tako se kvalifikovati za RAAM. Prozvan na start, čekam da čujem znak za polazak. U jednom trenutku kao da vreme staje; na kratko pogled na put ispred sebe, jaka želja doći do cilja, misli o svim dragim ljudima za koje znam da gledaju na svojim mobilnim telefonima GPS tačkice koji su pozicija svih nas takmičara.

Čujem znak za start i kreće odbrojavanje vremena; startujem štopericu i kreću prvi metri. Nakon samo nekoliko desetina kilometara u Vukovaru stomačni problemi – da li od treme, lošeg doručka ili jer sam pokisao veče pre.. Svejedno, problem je tu na samom početku. Brz odlazak u toalet i medikamenti za ovakve situacije, koje morate imati uvek na ovakvim trkama. Rešen problem i nastavljam brzo dalje u nadi da se neće vratiti. Pokušavam da realizujem taktiku koju sam imao. Vozim prateći srčani puls i pokušavam da ne idem u zonu snage kada to nije potrebno. Malo jači bočni i u grudi vetar pravi težu vožnju, jer održati dobru prosečnu brzinu i optimalan puls nije baš lako na vetru. Do prve kontrolne tačke Sveti Martin na Muri stižem relativno lako i dosta odmoran. Ulazimo u prvu noć na trci. Kratko se zadržavam na kontrolnoj tački i nastavljam dalje. Prva mala kriza za snom ispred Karlovca; stajem na kratko, odradim malo istezanje i nastavljam dalje. U Karlovcu već sve bolje, sunce je već izašlo, stajem da popijem kafu, obezbedim zalihe hrane, čujem se sa dragim ljudima koji su na ovakvim trkama važna mentalna podrška i nastavljam dalje u brda. Kreće dan sa dosta kilometara i velikom visinskom razlikom. Sustižu vas ostali takmičari, neke ja stižem ali i dalje se držim svog ritma vožnje. Borba s visinskom razlikom nije laka ali nekako lepota prirode na putu koji prolazim čini vožnju lakšom. Negde oko podneva drugog dana trke stižem u podnožje Učke. Vrelo sunce prži ali opet pogled na more i lepota prirode tog kraja olakšavaju teške momente na jako strmim usponima na putu do prevoja. Prevoj je osvojen i kreće jurnjava do druge kontrolne tačke Savudrija. Naravno svo vreme prelepa priroda i predeli. Uz nekoliko stajanja za hranu i vodu stižem pre zalaska sunca na kontrolnu tačku. Opet kratko zaustavljanje i pun gas prema cilju koji je daleko jos nekih 700 kilometara. U Savudriji sam saznao da sam trenutno na trećem mestu. Mada nisam jurio plasman već vreme za kvalifikaciju ne mogu odoleti da se ne borim i za plasman. Počinju mali problemi sa bolovima u kolenima ali ih brzo rešavam uz pomoć krema za takve situacije. Kreće druga noć i ponovo se bližim Učki, samo sa druge, teže strane. Pravim malu pauzu u podnožju, dobro se hidriram, jedem i krećem u borbu s jako strmim deonicama, na nekim mestima i do 19% nagiba. Natovaren i prešavši do tada preko 700 kilometara na najlakšem prenosu, ponovo na prevoju i veliko olakšanje.

Stižem u Rijeku pred zatvaranje marketa, obezbeđujem hranu, vodu i nastavljam dalje. Ponoć je već davno prošla i dobro se osećam. Naravno, osećam bolove povremeno ali to je normalno obzirom na već pređenu kilometražu. Krećem da vozim uz obalu i tada počinje za mene prvo iskustvo sa burom. Jaka bura pravi velike probleme i nemoguće je ostati na biciklu. Povremeno osećaj straha da ću završiti u moru naterao me je da se u tom trenutku odlučim za promenu planirane trase puta. Gledam mapu i pronalazim ranije skretanje u kopno, odlučujem se da krenem novom rutom i da probam da se uključim na svoju planiranu rutu nepoznatim putem. Nisam imao vremena da čekam da bura prođe jer ne znam koliko će trajati, a vreme teče. Nekako pronalazim put i dosta iscrpljen od vetra i velike savladane visinske razike uključujem se na planiranu rutu. Dobijam informaciju da sam u tom trenutku na drugoj poziciji. Dolazim u Otočac i odlučujem da po prvi put napravim veću pauzu. Opet kontakt sa podrškom, par minuta razgovora i ležem na klupu u obližnjem parku. Podesim alarm na 60 minuta, malo zadremam i krećem dalje. Tada shvatam da imam problem sa sedalnim delom, što valjda od utrnelosti do pauze nisam osećao. Uz jake bolove nastavljam i shvatam da neće biti lako sa ovim problemom doći do cilja. U Kninu malo duža pauza za osveženje i zalihe hrane. Nastavljam dalje i nailazim na nevreme; odučujem da napravim odmor, na kratko se sklonim od kiše, malo odremem i prolazi nevreme. Prazne mi se sve baterije za navigaciju i u treću noć ulazim sa navigacijom preko telefonske veze sa podrškom. Dugi uspon od Šestanovca sa svim bolovima koje osećam traje u nekim trenucima u nedogled.  Ali, na stalnoj vezi sa podrškom uspevam da dođem do tako iščekivanog tunela i kraju agonije bar na kratko, sa bolovima na sedalnom delu.

Ali, počinje novi test – dugi spust i hladna noć kreću da prave problem. Pokušavam da se što pre ugrejem i bar malo osušim mokru opremu. Zbog limita sa vremenom – 80 sati – koji jurim, moram brzo da odlučim šta da radim. Nemam vremena da čekam izlazak sunca da bi bili bolji uslovi za vožnju. Uz par razgovora sa podrškom ovo je jedan od odlučujućih trenutaka moje borbe sa vremenom i preostalim kilometima kojih je ostalo jos 250. Odlučujem da nastavim po svaku cenu. Niska temperatura i na pola suva oprema nisu ni malo prijatna kombinacija na spustu koji po mojoj proceni će se zavrsiti tačno pred novi izlazak sunca. Sunce je u svakom slučaju izvor energije, pa čak i u onom mentalnom smislu nekako je sve lakše, pa i bol je manji kada ponovo vidim sunce. Napokon izlazak na morsku obalu i sve se čini lakše a i cilj je sve bliži. Gledam na štopericu i računam da verovatno stižem u vremenu ispod 80 sati. Dolazim u Neum i pravim pauzu za hranu. Već dosta umoran, svaki višak tereta vam smeta, odlučujem da ne pravim velike zalihe hrane ne znajući da do Dubrovnika na magistrali nema ni jednog mesta gde je moguće nabaviti hranu. Zbog toga prelazim u niži režim pulsa da više trosim energije iz telesne masti. Samim tim brzina vožnje se smanjuje ali nekako stižem do Dubrovnika i hrane. Nivo energije ponovo na maksimumu i mnogo veća brzina vožnje. Polako ostavljam Dubrovnik iza sebe i idem prema cilju – Molunatu, za mene jedno od najlepših mesta na kojem sam bio. Cilj je sve bliži, gledam na štopericu i vidim da dolazim u vremenu ispod 80 sati. Naviru jake emocije, par poziva sa podrškom, da podelim sve što u tim trenucima prolazi kroz misli. Zadnji uspon – par stotina metara – traje predugo, bolovi u zglobovima, sedalnom delu, produžavaju već sporu vožnju. Napokon, još par stotina metara spusta i cilj! Zastajem, ne želim da propustim trenutke da ostanem sam na kratko s mislima i jakim emocijama. Ulazak u cilj 77 sati 27 minuta – 1400 kilometara! Jedinstven osećaj! Hvala svima koji su bili uz mene tokom trke na bilo koji način.. Hvala HARD CRO! In love with your spirit.

Tekst i fotografije: Aleksandar Đurović