Pre 10 godina započeto je sa pisanjem jedne zanimljive knjige. Knjiga je već onda dobila ime i nije od onih projekata koji idu pod „radnim nazivom“, pa se posle zapleteš – ne sećaš se kako si krenuo i kuda ideš. Ime joj je „Ljubovijska biciklijada“, a prve stranice ispisali su: Opština Ljubovija, Komisija za koordinaciju bezbednosti saobraćaja na teritoriji Opštine i ljubitelji biciklizma na čelu s Miloradom Živkovićem – Mikijem. Pokrovitelj ove manifestacije je Opština Ljubovija, uz podršku Turističke organizacije Grada. Knjiga je započeta 2009. godine, a dalje je bilo do nas – čitalaca, da ispišemo njene najzanimljivije, dinamične strane i ubacimo najlepše slike. Nakon 10 godina vreme je i da zaokružimo jednu celinu i da knjiga dobije korice. Zato nas i opet evo na desnoj obali Drine, da sve do sada viđeno i doživljeno uvećamo, da imamo što više toga da delimo i da mu se zajedno radujemo.

U drugom vikendu septembra 2018.  godine Azbukovica nas je ponovo okupila i pružila nam gostoprimstvo na koje nas je odavno navikla. Ljubitelji i entuzijasti brdsko-planinskog biciklizma na svoj su način »okupirali« bike-friendly Etno selo Vrhpolje, vođeno gazda-Nikolom. Stigli smo s raznih strana: iz Beograda, Kraljeva, Inđije, Osečine, Šida, Loznice, Bratunca, Valjeva, Bijeljine, i novajlija Bruno iz Slovenije. Cilj nam je jedan: da biciklirajući u „moru“ azbukovačkih šuma i planina pronađemo i bolje spoznamo sebe. Da krenemo od sebe i da oplemenjeni idemo u susret prijateljima. A, Azbukovica je kao stvorena za to.

Početak prvog dana mtb vikend-vožnje je u centru Ljubovije, ispred crkve Sv. Preobraženja. Naši su nam domaćini pripremili pravu mtb-poslasticu za današnji dan i svi smo veoma nestrpljivi da što pre krenemo. Jutro je prohladno i oblačno, a Drinom namamljena – preti sitna kiša. Penjemo se starim, širokim, malo raskvašenim makadamskim putem i vešto »grabimo« prema Donjoj Bukovici i Jevremovića potoku. Miki i Bojan su odlični poznavaoci ovdašnjih geografskih prilika, ali i istorije ovog podbobijskog kraja. Deo istorije je i Božidar Jevremović, biciklista iz šezdesetih godina prošlog veka, kada je posebna atrakcija bila Sedmojulska trka glavnom ljubovijskom džadom, pa tako vožnja u krugove. Sve to Miki priča s ponosom i zbog svega toga je i vredno da se zabeleži.

Idemo dalje i nakon nekoliko kilometara evo nas u zaseoku Bijele Vode u ataru sela Podnemić. Zastali smo kod putokaza za manastir da se svi skupimo, fotografišemo a zatim zajedno nastavimo do raskrsnice. Sa tog mesta trek vodi gore levo, ali naši nas vodiči navode dole desno, do manastira Svete Trojice. Neki su bili nestrpljivi i verovatno nisu čuli Mikija, te su produžili prema treku – unapred određenom pravcu kretanja. Kasnije smo o toj situaciji malo i „raspravljali“ – da li je trek „sveto pismo“ i da li se treba držati treka kao „pijan plota“. Po meni je trek „slobodna forma“, u svakom slučaju služi da uvek možeš bez problema da skreneš s pravog puta i da se opet, potpuno bezbolno, na njega vratiš.

 

I, eto, mi koji smo skrenuli, mi smo se i ovajdili. Već nakon nekih dvestotinjak metara od mesta gde se put razdvajao, a na nekih 400 metara iznad vijugave Drine, ukazala nam se prelepa građevina manastira kojeg je na porodičnom imanju, oko grobova svojih najbližih predaka – roditelja Koste i Božane i male sestre Vide, podigao Karađorđe Ristanović, privatni preduzetnik iz Iriga, rodom iz Podnemića. Manastir je nadaleko poznat po svojim isceliteljskim moćima, po preporodu od bolesti današnjice – depresije, i ostalih psihičkih muka i tegoba. Ipak, posebno se pročuo po pogruženju vodom sa obližnjeg izvora. Kako objasniti čin pogruženja? Uglavnom smo svi čuli za ruski običaj kupanja u hladnoj vodi, pa će biti od pomoći u objašnjenju: radi se o pravoslavnom običaju uranjanja i izranjanja iz vode u znak sećanja na čin krštenja, a kojim se vrši duhovno i fizičko čišćenje duše i tela. Mi za pogruženje nismo bili pripremljeni, ali zato nas je otac Jakov poslužio rakijom kakvu do sada niko od nas nije probao: rakija je neverovatno ljuta i jaka, što i nije čudo s obzirom da u sebi sadrži papriku čili, beli biber i đumbir. Tajna specijalne recepture nam nije odata, te mi produžismo u našu pustolovinu.

I dalje se krećemo obroncima Bobije, stazom koju je trasirao naš prijatelj-planinar Dragan Pavlović i koja je odlično obeležena. Maglovito jutro ostaje iza nas a pred nama je lep sunčan dan. Ulazimo u regiju šume sa dosta blatnjavog terena, ali vlaga je doprinela i nečemu čemu smo se baš obradovali: paprat buja na sve strane i daje nestvarnu sliku raskoši. Po izlasku iz šume dočekala nas je ruševna zgrada nekadašnje škole. Dvorište koje ga opasuje je baš veliko i nije bilo teško zamisliti decu kako slobodno njime jure, ciče i vrište. Još jedno selo otišlo je u nepovrat. Uz školu je drvo vinogradarske breskve i nekoliko stabala jabuka kojima nismo mogli da odolimo. Natočili smo i vodu sa česme, pa produžili uskim zemljanim puteljkom.

Na ulasku u šumu ponovo blatnjave bare ali i jedna grana koja se zakačila za Milošev menjač i napravila karambol. No, sve su to rešivi problemi, a pogotovo kad si na delu treka koji ide u spust. Po izlasku na širok makadamski put bilo je i malo nezgodnijeg dela, tehnički zahtevnijeg, ali pogled na Drinu i dalje prelep te nam zaista ništa nije bilo teško. Preko Lukića Brda silazimo u Vrhpolje, pa pravac Ljubovija i oficijelni deo Biciklijade – defile biciklista ulicama grada.

Svima nama je posebna čast i zadovoljstvo bila svečanost u Parohijskom domu povodom ove jubilarne, Desete biciklijade. U maniru pravog domaćina i promotera ove manifestacije, Miki nam je, uz prigodne reči dobrodošlice, uručio zahvalnice i specijalne pehare i ostale nagrade. S posebnim zadovoljstvom i neskrivenom srećom u glasu i očima najavio je sutrašnji događaj – bratunačku drinsku mtb rapsodiju. Ljubovija i Bratunac su bratske varošice, usko povezane zelenookom Drinom, koja ih vešto vekovima drži zajedno i ni po čemu ne razdvaja. Tako ćemo i mi sutra učiniti da se ta veza još više učvrsti. Od dva vuka koje svako od nas ima u sebi – nahranićemo onog koji predstavlja radost, mir, veru, dobročinstvo, ljubav i nadu. Mi smo oni koji ćemo ukoričiti pre 10 godina započetu knjigu i krenuti u pisanje nove.

Jer, reči su Nj. S. Patrijarha Pavla: »Proći će sve. Samo duša, obraz i ono što je dobro – ostaju zauvek«.  Vidimo se uskoro, u Bratuncu!