Prema kalendaru drevnih Maja i prema njihovom merenju vremena, 21. decembra 2012. godine se završava jedan vremenski ciklus (5125 godina – 13 ciklusa po 394 godine) i počinje drugi (nešto poput naše Nove godine). Međutim, prema verovanjima onih koji se hrane proročanstvima, odnosno prema njihovom proizvoljnom i, naravno, pogrešnom tumačenju kalendara Maja, 21. decembra će doći  kraj civilizacije, odnosno – smak sveta! I, kažu još: “Samo će mistična planina – piramida Rtanj preteći kad se zemlja prolomi a more izdigne”.  Dva dana posle planiranog smaka sveta evo me na Rtnju, s novim pogledom na taj isti svet. Dakle, 23. decembar 2012.!

Putnik koji je krenuo na put a nije poneo neku važnu stvar sa sobom nema drugog izbora nego da je nabavi na samom putu. Ja sam tog hladnog decembarskog jutra ponela dobro raspoloženje, silnu želju za novim ostvarenjima, novu opremu, solidnu fizičku kondiciju, ali sam  mnogo toga dobila i na samom putu.  Spremila sam se za jedan potpuno drugačiji izaov: za moje prvo planinarenje! Ideja je rođena mesec dana ranije, kada smo Goran i ja na Fruškoj gori upoznali fribajkere – ljude koji bicikle voze po šumama i planinama, a tada smo se i mi prvi put oprobali u brdskom (MTB) biciklizmu. Iz tog lepog novembarskog dana proistekla su ne samo nova poznanstva, već i želja da se oprobamo i u planinarenju.

Krenuli smo iz Beograda Goran, Luka i ja u 6 izjutra, srećno i brzo smo stigli do mesta okupljanja, motela “Balašević”, pored samog puta Paraćin-Zaječar, nekih 200tinjak kilometara od Beograda. Tu nas već čekaju poznata, draga lica, ali i neki novi ljudi. Energija je dobra, ma šta dobra – odlična, opipljiva: dovoljno je samo da pružiš ruku i počinju da se nižu te Važne Stvari, pravi se niska najplemenitih bisera.

Polako krećemo, idemo na Rtanj. Penjem se stopalo u stopalo s Veselinom Kuševijom-Kušom, fribajkerom – MTB zaljubljenikom i čovekom koji planira i sprovodi u dela odlične planinske biciklističke ture. I ovo penjanje na Rtanj je njegova ideja i nazvao ju je “fribrtanje“.  Ja upadam u tragove njegovih cipela i to mi daje sigurnost; Kuša priča, odvlači mi pažnju od najtežih metara. Ne gledam unazad, idemo korak po korak, provlačimo se kroz zamrznuto granje, upadamo u dubok sneg, učestvujemo u svakom koraku svakoga od nas. Zadovoljstvo ispunjava nepregledno belo prostranstvo.

Luka se muči, hteo je brže, presporo je to za njega!  Na pola puta do vrha on zna da neće više na planinu, nije to za njega: gde je njegov bicikl, ko je uzeo moj bicikl, sad bih ja to očas, … Luka. Kad sam videla najavu za uspon na Rtanj pozvala sam ga i pitala hoće li da nam se pridruži. Hoće, kaže. Zovem ga opet, hvalim se, te imam nove planinarske cipele, kamašne, štapove, … On se smejulji, ma, opušteno, ima on dobre cipele. Ja, ‘ajde, ko velim ne moraju svi da budu tako nestrpljivi i uzbuđeni pred polazak na planinu kao ja, ali, ipak.. Dan pred polazak: “Halo, Luka, hajde da se dogovorimo, gde da se nađemo, kada da krenemo?”. – “Ma, gde ti je taj “Balašević”, šta ćeš tako rano u Ripnju?!” – Jao, kakav Ripanj,… Tako je počelo… I nije baš obećavalo..

Idemo dalje. Nahranili smo Luku, dobio je volju za nastavak penjanja. Ne smeta mu više ni sneg do kolena, ni temperatura “u debelom minusu”, … A na vrhu, neki novi Luka!!! Ponosan, zadovoljan: šta ti je uspeh! Kratko zadržavanje, okupljanje, fotkanje, osmesi, ali i jak vetar. Pogledom smo ispratili kučence koje je sve vreme išlo uz nas: zaleglo je iza jednog kamenog bloka kapelice u raspadu, i shvatili smo da je tu dobra zavetrina.

Dan se bliži kraju. Bolje da malo požurimo prema selu! Krećemo u spust, južnom stranom planine. I to je bio izazov, s mnogo, mnogo smeha, jer je bilo dosta padanja, klizanja, spoticanja o vlastite noge i rođene štapove.. Ma, borila sam se ja s tim štapovima kako sam znala i umela, Goran me je povremeno opominjao, ali se ja s vremena na vreme i otkačim, znate već, kao kad ste na biciklu pa zaneseni lepotom prirode oko sebe, mirom, spokojem, a opijeni slobodom koju uvek doživljavate u takvim trenucima, jedan trenutak nastavi beskonačno da traje.. Sve dok me ne trgne Banetov glas: “Gazi sneg koji pre tebe niko nije gazio, štapove drži tako da…., Ne idi postrance, zabadaj pete u sneg”, … Podrška sa svih strana. S takvim ljudima svuda se i sve može.

Po silasku u selo Rtanj i završetku ture svi zadovoljno sedimo, grejemo se toplom čorbom i lepom pričom.  Dopao mi se ovaj dan, sve mi je bilo lepo, napor koji sam uložila i te kako je imao smisla. Odmah sam poželela da ponovo dođem na planinu, na još jedno zimsko penjanje, pa još jedno, … Razmišljam kako je moj prvi uspon, ništa posebno teško, hajde da  vidim koji je sledeći, teži. Pitanje postavljam naglas mojim prijateljima, uglavnom iskusnim planinarima. Njihovo iznenađenje je bilo baš vidljivo! A, onda se iznenadih i ja! Rekoše mi da je penjanje na Rtanj severnom stranom jedno od težih penjanja na planine Srbije, jer se radi o prilično strmom usponu, vrlo zahtevnom, s obzirom da na “malo kilometara ima dosta visinskih metara”. Tako mi nekako objasniše, a ja kao da se postideh što nisam pokazala dovoljno poštovanja prema tom Lepotanu i njegovim strmim liticama! Ipak, dobila sam i odgovor i predloženo mi je da se već za dva meseca, krajem februara, oprobam na Suvoj planini. Tada se održava tradicionalna Republička akcija, kada je cilj najviši vrh Suve planine – Trem na 1810 m n.v.  Uuuu… Zvuči baš zanimljivo, rekoh, i obećah sebi još jednu zimsku poslasticu..

A, fribrtanje? Pa, zna se: i opet ću!