Bila je to dvodnevna rapsodija u zelenom. 

Lepota je u davanju. Kako i na koji način će to otići u svemir, kako, kada i gde će nam se to vratiti, pokazaće vreme. Nema mesta nestrpljenju, mnogo je posla pred nama. Dobrano gazimo 2016., mnogo smo toga već ostavili iza sebe, a kako se septembar približavao misli su sve više bile u Ljuboviji. Ovaj put sam htela i sebi nešto da poklonim.

Zaslužila sam, računam, za pet godina vernosti Azbukovačkom kraju. I, pozvah tako, moje prijatelje, da mi se pridruže, i da zajedno krstarimo ovim delom Srbije. Povod je, kao i svih ovih godina,  Biciklijada u Ljuboviji.

Subotnje jutro, okupljamo se ispred crkve u centru varošice. Sipi sitna topla kišica, mislim da nas to Neko iskušava, da li smo dovoljno odlučni i sigurni u ono što želimo i u šta se upuštamo.

Došli smo sa raznih strana: iz Kraljeva, Kragujevca, Bijeljine, Loznice, Bratunca, Beograda, i sigurno nećemo da dozvolimo da nas išta omete u nameri da se družimo na naš, MTB način

Fotkanje, priprema za vožnju i taj isti Neko se postideo pred našim osmesima, povukao dizgine, zaustavio kišne oblake i odvukao ih u nekom drugom pravcu. Gde, ne znamo, imali smo preča posla, no da se time bavimo. Krenuli, tako, put Proslopa. Nerekidan asfaltni uspon, brdo koje smo ravnali dobrom energijom. 

Česma koju smo spremno dočekali i nastavak vožnje skretanjem u levo, ovaj put na jak makadamski uspon. Nagib se povećavao, ali se naši osmesi nisu gasili, srce je sve jače udaralo u susretu sa lepotom koja nam se nesebično otkrivala. Izlazak na zaravan i zaslužena pauza. Sledi spust i prelazak preko livade, uz veselu vrisku i ciku. To se deca vesele dok poskakuju preko brojnih travnatih džombi! Ulazimo u šumu, sada se krećemo lepim zemljanim puteljkom. Od jakog smo sunca zaklonjeni razgranatim krošnjama, ali u pravom trenutku su se zraci probili i pred nama se prostrla belina pečurki impozantnih dimenzija.

Raštrkali smo se po šumi i vrlo brzo su rančevi bili puni vrganja i sunčanica. A šta ćemo s njima, već ćemo usput smisliti. Dalje se smenjuju livade i šumoviti predeli, i sada već pomalo obesni, jer stalno očekujemo sve lepše i sve bolje, zatičemo se pred kućicom i prizorom kao iz bajke. Ne znaš šta šta ćeš pre, da se valjaš po zelenom travnatom tepihu i upijaš čaroban miris zemlje, da rashlađuješ užarene obraze i umivaš se iznad drvenog korita, da se preko plota domunđavaš sa komšijom dok stidljivo uvrćeš pramenove kose, da zaneseno sediš na ljuljašci za dvoje, koja gleda u beskraj.

Još nam je jednom zastao dah upijajući svu tu lepotu, i dao potvrdu onoj narodnoj da se život ne meri brojem udisaja, već brojem trenutaka od kojih zastaje dah.  

Nekako smo se otrgli od te lepote, iskoračili iz bajke, i nastavili vožnju. Stižemo do vrha Rožanj, na 973 mnv. Vetrić čarlija, baš prija, lep je pogled na Azbukovicu sa te visine.

Idemo dalje, ali ubrzo i zastajemo, odlažemo bicikle. Penjemo se strmim, u kamenu uklesanim stepenicama, na 590 mnv, na stenu koja dominira okolinom i na kojoj je bilo sagrađeno utvrđenje Soko grad, zbog svog položaja nikad osvojeno od strane Turaka. Ipak, upamćeno po turskoj torturi, srpsko ga je stanovništvo po odlasku Turaka sa ovih prostora, skoro potpuno porušilo. Ispod stene smešten je manastir Sv. Nikolaja Srpskog, i dolina Sokolske reke. Na vrhu stene 2000. godine podignut je manastirski krst, visine 12 metara.

Sve smo to obišli, malo se duže zadržali no što smo planirali, te smo odlučili da se, umesto makadamskim putem, kako je bilo zamišljeno, spustimo sa brda asfaltnim, do sela Laze. Odatle smo, nakon kratkog predaha, nastavili put Ljubovije, da se pridružimo Biciklijadi i svečanoj večeri u Parohijskom domu.

Tamo smo dočekani sa svim počastima, jer tako u ovim krajevima dočekuju goste i prijatelje.

I, ne zaboravite na početak priče. Lepota je u davanju.