Istina je da sam obećala Goranu da ću na Zlatiboru spavati s njim. Pod šatorom. Istina je i da mi on nije baš mnogo verovao. Poznaje ženu. A “žena” ne voli da ujutro “na sve četiri” sprema kafu, lupa jajca o tiganj, pere sudove, pokušava kao nešto da petlja pakujući “kuću” i priprema se za novi Čiker-maratonski dan. Bez ogledala. Pih, pa kakva je to kuća u kojoj nema ni u predsoblju ni nigde drugde barem 5-6 ogledala?! Feng-shui kaže da ih u spavaćoj sobi ne treba držati, odnosno da ogledalo nikako ne bi smelo biti postavljeno tako, da se u njemu vidi odraz spavača, jer se time izaziva pojava drugih ljudi koji se mogu naći između partnera i koji remete njihov harmoničan odnos. E, pa, eto: u svoju spavaću sobu ne puštam lošu energiju, ali zato pod šator u hladnu kišnu zlatiborsku noć slobodno nek’ ide kome je drago. Ja sa Snežom odoh u pansion “Kedar”, u centar Zlatibora, u borovu šumicu!

Mnogo je hladno, premda 25. junsko veče, a cene po Zlatiboru baš vrele. Kakva disproporcija! Šetamo pored jezera i srećemo ostale maratonce. Skoro svi imamo istu brigu i temu: već u toku noći se očekuje kiša i pad temperature. Sležemo ramenima – tu se ništa ne može promeniti, tako da je bolje da to i prihvatimo. Pripremam kompletnu opremu za vožnju po kiši: kabanica, kišne pantalone, navlaka za kacigu, kamašne za patike, a navlaka i preko ranca, zatim gomila kesa da zaštitim fotoaparat i telefon od vlage – što znači da neće biti fotkanja. To mi je najteže palo.  

 

Okupljanje i polazak u treći Čiker-dan je iz auto-kampa. Pošteno kisnemo dok nam Golub, čovek koji je osmislio ovaj međunarodni mtb maraton i doveo ga na vrlo visoke grane, opisuje rutu kojom ćemo se kretati: pred nama je nekih 75 km pedalanja i preko 2000 visinskih metara, ali i mnoštvo interesantnih predela. Pa, da krenemo!

Kiša nemilice pljušti, gledam oko sebe – svi smo vrlo disciplinovani, niko ne “kuka”, tu smo – gde smo, valja nam što bezbolnije i bez posledica proći ove nešto teže trenutke. Vidim – i Anka je tu, dakle tata nije “aktiviran”, ali je verovatno i dalje “na položaju”, čeka da njegova miljenica izrazi želju i pošalje neki vapaj. Polako, polako, nigde ne žurimo, Anka je među prijateljima, osnažila je. Barem za danas.

Skrenuli sa asfalta na baš dobar makadam i vozimo prelepim predelima. Na žalost, loše vreme, magla – sve to ipak kvari doživljaj. A i nema fotkanja. Kiša sve jače pada, vetar se pojačava, temperatura snižava, nije prijatno. Do Gostiljskog vodopada nisam imala želju da idem, išla je Nataša i kasnije mi pokazala fotke. Produžavam perfektno obeleženom stazom, bez ikakve bojazni da mogu da zalutam, jer znam da je ispred nas išao Veselin Kuševija – Kuša i brinuo o našoj bezbednosti. Ne rečima: “Jao, što sam se brinuo da negde ne zalutate, da ne skrenete pogrešno, da…. Baš sam se mnogo nasekirao i mislio šta je s vama”.. Neeeee! Tako se ne brine o porodici, o prijateljima! Ne trebaju nam prazne reči. Treba nam konkretna pomoć na putu i sigurnost, a to smo imali s Kušinim jarkocrvenim strelicama i signalnim tračicama.

Produžavamo prema Ljubišu, rodnom selu našeg pesnika Ljubivoja Ršumovića. Tu je pauza u etno-restoranu “Pećinar”. Do restorana stižem nakon dugog i ledenog spusta. Ne sećam se kada mi je bilo toliko hladno! Užasno sam se tresla, jedva sam kontrolisala svoje telo. Sva oprema koju sam imala na sebi teško da je mogla da me sačuva od snažnih naleta vetra i kiše. Setih se sličnog spusta u Pljevlja od pre koju godinu, kada smo se čak i pograničnoj policiji i carinicima učinili kao beznadežan slučaj, ali sam brzo odagnula ta sećanja jer mi je od njih bilo još hladnije. Ono što je izvesno – prošlo je, proći će i ovo. Ušavši u odlično zagrejanu prostoriju stala sam pored vatrice u koju su promrzli maratonci stalno dodavali po još jednu cepanicu, pa još, a oko kamina se sušila biciklistička oprema, te shvatih da je najbolje da što pre pojedem sendvič i nastavim vožnju, jer je ipak to najbolji način da se ugrejem. Neprekidno kretanje je ključ za ovu bravu. Pridružuje mi se Goran, srećom nije ljut što nisam spavala s njim pod šatorom, tako da vožnju nastavljamo zajedno.

Sledi uspon i konačno sam se ugrejala. I kiša je prestala, hvala Bogu, barem da Zlatarsko jezero vidim u punom sjaju i napravim neku fotku! Ovde uvek pomislim kako je staro naselje Kokin Brod moralo da “nestane s lica Zemlje” kada je izgrađena brana koja je zaustavila tok Uvca i formirala jezero. Ostala su pod vodom mnoga seoska imanja, vodenica, škola, pošta, ambulanta, pekara, ciglana, biblioteka, bioskop. Zanimljivo je i moguće poreklo imena Kokin Brod: za vreme Turaka na ovom je prostoru živeo junak Koka Todorov. Ubiše ga Turci negde u Novoj Varoši, te iz zahvalnosti prema njegovim podvizima u borbi protiv Turaka, seljani ovom mestu dadoše ime Kokin Brod. Tako kaže legenda.

 

 

Bilo kako bilo, jezero za koje se traži da takođe nosi naziv Kokin Brod je prelepo, veliko, i pravi raj za turiste, ribolovce, čamdžije. I mi uživamo. U međuvremenu nam se pridružio i Vinko, Slovenac; fotkamo i nastavljamo pedalanje prema Novoj Varoši. Još je nekih 12 km pred nama, nema žurbe, kiša se potpuno povukla u neke sporedne odaje, a sunce pokušava da nas pozdravi na završnom kilometru uspona do hotela “Panorama” na Zlataru. U ovom smo hotelu, smeštenom u borovoj šumici na nekih 1230 mnv,  po-ko-zna-koji-put, i skoro pa se i mi “stari maratonci” ovde osećamo kao kod kuće. Dobro se snalazimo oko smeštaja bicikala – za njih je pripremljena velika prizemna prostorija, a i naša umorna tela su se ubrzo opustila u hotelskom bazenu. Već smo zaboravili na kišni početak ovog dana, ali stižu upozorenja da nas sutra čeka još lošije vreme! Kako malo odgoditi ružne vesti i misli, kako se još malo opustiti i zabaviti? Znam! Idemo u Novu Varoš na ćevape i pivo! Zvao nas je i naš kolega-biciklista Miša da ga posetimo u njegovoj kafani na kraju grada, ali je u međuvremenu kiša opet počela da pada, a mi se po Golubovoj preporuci natovarali u radnji osnovnim namirnicama (sutra, kaže, na Kamenoj Gori nema prodavnice), te s jednim jakim pljuskom utrčasmo u prvo slobodno taxi-vozilo, pa put hotela. Ujutro ćemo duže spavati jer je polazak zakazan tek za 10 sati s idejom da će najgori nalet kiše do tada proći. Hoće proći-neće proći… Voli-ne voli… Ali, mi uvek idemo dalje.