Odbrojavanje je počelo! Pripreme za VII Čiker mtb maraton Srbija-Crna Gora su uveliko u toku: deo godišnjeg odmora isplaniran je za ovaj loooodi provod, prikuplja se kondicija, fizička i mentalna, zvanične prijave organizatoru su odavno prosleđene, čuvaju se najbolji viceve za desetodnevno druženje (od toga osam mtb dana), biće usputnih malinjaka, malinovače kod vrednih domaćina, ali i prasića i jagnjića kao specijalno iznenađenje. I još po koji skriveni adut. Naravno, proverava se oprema za kampovanje (samo za one koji će da spavaju u šatoru), a za nas koji to vešto izbegavamo važe druga pravila. Pravila koja jednim delom i sami pišemo. Ispašće kao da je ovo Divlji Zapad i da radi kome se šta prohte. Može bit’, ne mora da znači.

U jednom delu imamo sličnosti, tu se slažem, a evo kako ja na to gledam: pedesetih godina 19. veka Vlada Sjedinjenih Američkih Država je pokušala sa projektom uzgajanja kamila na pasištima Divljeg Zapada. Ove neobične životinje poznate su po tome da izdržavaju velike vrućine, nedostatak vode za piće, kao i nagle promene temperature. Sve to ih je učinilo savršenim za “nastanjivanje” ovih divljih predela. Ipak, projekat nije uspeo, ali su se meni u vidu kamila javili mtb vozači: pa, zar vam se ne čini da i mi ponekad ličimo na kamile – dok prevaljujemo desetine kilometara po najvećim vrućinama, dok nam Zvezda prži iznad glava a mi na nekom planinskom grebenu točkovima meljemo krupan makadam, lica nam zategnuta od sopstvenih soli, glasno dahćemo a jezici nam nabrekli i pobeleli od žeđi.. Vodeee.. I onda nas odjednom snažan vetar pojuri niz padinu, uhvati nas na momenat u svoj kovitlac, crni se oblaci izvuku iza tamo nekog brda i pravac prema nama. Sve je hladnije… Brrr. Izdržavamo sve i ne odustajemo. Pa, zar nismo poput kamila? I, neka se zapitaju “nadležni”: koje bi predele mogli da nastane ovakvima poput nas – gde bi se pokazali kao posebni pa da kasnije i o nama pričaju kao o nekim veoma interesantnim i posebnim “živuljkama”… Sve je moguće, ideja se rodi i treba joj samo dati šansu.

E, sad, kad smo već kod šanse, ja svoju ne ispuštam. Sneža i ja smo već godinama učesnice ovog Maratona (meni je VI uzastopni), i uglavnom noćivamo u “čvrstim objektima”. Rezervacija izgleda ovako: organizatori nam ponude smeštaj on-line i na taj način svako za sebe izvrši rezervaciju po danima. Ako se ne koordiniraš dobro s onim s kim želiš da deliš sobu ili francuski ležaj, onda su moguća razna iznenađenja i simpatične situacije. S obzirom da smo sportisti, a brdsko-planinski biciklizam se smatra ekstremnim sportom, navikli smo na svoja mišićava tela, pažljivo ih pripremamo za napore, “negujemo” i volimo. S kim si – takav si, volimo isto takve, pa smo Sneža i ja odlučile da u slučaju da se javi mogućnost da sobu treba da delimo s nekim od naših muških mtb kolega, objavimo i propozicije. Dakle, evo konkretno, šta tu ima da se okoliša: negde tamo na nekoj vrleti pojavila se situacija gde smo nas dve u sobi sa dva francuska ležaja. Dva mesta su upražnjena. Razmenjujući iskustva došli smo do saznanja o nekim karakteristikama koje treba da krase one koji će nam se pridružiti. Prisetili smo se i maratona od prošle godine, kada nam je u Pljevljima vlasnica jednog hotela, videvši naše “utegnute” prijatelje, ushićeno rekla: “Jao, kakvi su ovi vaši biciklisti!” Eto, blago nama, kakvim smo ljudima okruženi, a još više blago nama što smo takve i zaslužili. Svakome prema zaslugama. I, uvek s najboljima! Sad sležem ramenima. Nije mi žao onih koji ništa nisu zaslužili. Sve što mogu uzeću za sebe. Opet sležem ramenima. Sad sam već i ja nestrpljiva da konačno objavim “pet najpoželjnijih delova muškog tela”, odnosno da i samu sebe iznenadim, jer ispada nakon dublje analize da apetiti rastu i da je sve sklono promeni. Broj 1: naglašen gornji deo tela – čvrst torzo, široka ramena; molim vas, to je jako važno! Desilo mi se na jednoj plesnoj večeri da sam odustala od plesa s mojim poznanikom baš ovim rečima: “Ali, ti nemaš ramena – kad hoću da ti stavim ruku na rame, ruka mi prođe u prazno!”. Nije se Draganče naljutio, a i što bi, ja sam ozbiljno mislila. Broj dva: čvrsta podlaktica s istaknutim venama. Da li uopšte ovo da objašnjavam? Da li ste volele da se kačite kao male devojčice tati na podlakticu, skupite nožice i tako vas tata podiže? Pa, jedan deo nas nikad neće odrasti, i tu sigurnost koju su nam ulivale tatine čvrste ruke prenosimo i na ostale muškarce oko sebe. Žena u muškarcu traži sigurnost. I… ima toga još. To u nekom drugom nastavku. Sad ću da se zaustavim na ovome. Divljina. A u divljini sigurnost. Tako je to kad si deo mtb ekipe, kad si deo Čiker maratona. I u najvećoj divljini imaš prijatelja, imaš sigurnost. A, za ona dva mesta… Ma, već ćemo se Sneža i ja snaći.