„Porodica je veza s našom prošlošću i most ka našoj budućnosti“.
U živom su mi sećanju ostale reči moje snaje još od pre desetak godina, kada mi je ispričala priču o domorodačkom plemenu Himba nastanjenom u srcu namibijske pustinje. Naime, pripadnici plemena Himba veruju da dete samo bira svoje roditelje! Ono što dete ne može da bira jeste kada će da se rodi; to je ipak stvar izbora buduće majke. Otprilike taj „proces“ izgleda ovako: kada žena poželi da postane majka ona ode u šumu i posveti se meditaciji, sve dok ne čuje pesmu deteta koje želi da ga ova majka rodi. Tu pesmu treba da nauče i majka i otac, a potom i babice i ostale žene u selu, jer se tom istom pesmom pri rođenju dete i dočekuje i ta će ga pesma pratiti kroz život.
Da li možete da zamislite da vas kroz život prati pesma? Možda taj faktor sreće treba malo „pogurati“, malo ga isprovocirati, pa i u teškim trenucima posegnuti za tom pesmom… Što da ne.. Sigurno će se pod dejstvom lepe melodije i stimulativnih reči otvoriti zaboravljene i zabravljene čakre, i doprineti bržem i bezbolnijem izlasku iz problema. Ili, prosto, pojačati trenutak zadovoljstva. Probajte.
Ova se moja priča o porodici nametnula pod utiskom proslave 18. rođendana moje bratanice Danice. Slavlje je bilo 1. maja 2018. u Jadranskoj Lešnici, lepom i bogatom selu podno Cera, u blizini Loznice. U tom sam selu odrasla i za taj rani period mog života me vezuju divne uspomene. Mnogo divnih uspomena, tačnije rečeno. Bilo je tu svega, a najviše bezgranične ljubavi bake Danice, dede Dragoljuba, ujaka Milosava-Loje, tetke Spomenke, kasnije i ujne Marice-Mace. Dobro smo moj brat Jadranko i ja balansirali između njihove ljubavi i (preterane) brige, nekad se i spretno dovijali i izmicali skoro pa savršenoj kontroli… Ma, dečija posla, naravno: i pomagali u njivi, manje u štali, a predveče se družili na školskom igralištu, ispod koševa, uz zvuke gitare, Veckov lep glas, okupljeni oko vatrice i uz sveže ubrane i pečene zelenjke.
Deda je Dragoljub je bio poznat, između ostalog, i po savršenoj rakiji koju je pravio. Sada je ta šljivovica dobila ime po mom ujaku i zove se: Lojinovača. E, vala, neka nam je u zdravlje!
I, šta kaže slavljenica Danica? Da je mogla da bira, da li bi bolje roditelje izabrala? Nisam tu da dajem odgovore u njeno ime, ali gledajući mog brata-od-ujaka, Borisava, i njegovu suprugu Jelenu, i gledajući Danicu koja je izrasla u prelepu, nežnu, divnu, dražesnu, vrednu, pametnu devojku, rekla bih da ih je negde Bog sve pogledao i udelio im najlepše.
Srećna Porodico, još vam mnogo divnih trenutaka želimo, mnogo loptica, kamenčića i sitnog peska kojim ćete puniti svoju „teglu života“ i zatim ih zaliti vinom sreće i blagostanja!
Danice, srećan Ti 18. rođendan! Dobrodošla u Svet Odraslih, uz pesmu koja će da te prati, uz zvuke harmonike i spretne folkloraške korake Tvoje i Tvojih prijatelja! Volimo te, i od srca Ti želimo sve najbolje! Zaslužila si i Ti, Tvoji roditelji, braća, sestre, baka, dede… Živela!
Tvoja Porodica
U Jadranskoj Lešnici, 1.5.2018.