Nekad treba i da boli… Deluje sudbinski, ali nije. Samo je malo pompezno. Imam ja tako te periode kada “ni iz čega” napravim “nešto”. Ako ništa drugo, a ono se baš dobro zabavim, a za sobom uvek “povučem” još nekoga; dakle, zabava u dvoje, troje, .. ko će ga znati koliko kome treba za dobru zabavu…E, sad, o čemu bih ja to da vam pričam? I, da se vratim na onaj početak koji je malo “boleo”, te da vidimo kako i šta učiniti da bol bude manji?
Svako ima svoj način. Ja sam za ovaj aprilski dan svoj pronašla: želja da s mojim prijateljima planinarima i opet pređem 35 km pešačkog Homoljskog maratona, i s druge strane ljubav prema brdsko-planinskom biciklizmu, bili su dovoljno jaki… Jer, što kaže Vlada: Ti ništa ne radiš malo. Dakle, ja sam puno i silno želela i te dve želje spojila u jedan divan proletnji subotnji dan! I, pošto ne verujem u slučajnosti, evo i da dokažem: nije slučajno da je Zoki zvani Žabac negde zaturio pasoš, te smo, čekajući ga u autu s biciklima na krovu i ugledavši ga kako rezignirano praznih ruku ide prema nama, umesto u Rumuniju u nacionalni park Nera-Beušnica, “okrenuli“na Homolje. Da li je ovde “radila” čuvena vlaška magija… Hajde da se ne lažemo... Jeste, jer neka magija uvek postoji.
Dakle, šta da vam kažem.. Staza Homoljskog maratona nije baš najsrećnije rešenje za Mtb vozače, ali smo nas četvoro uspeli da je prilagodimo sebi. U dogovoru s “fribajkerima” iz Petrovca na Mlavi, Dekijem, Zlatkom i ostalima, dogovor je da je uskoro i opet prođemo, u njihovoj organizaciji i na neki njihov način.
Da se vratim na stazu, iliti trek, ko tako više voli, jer se radilo o stazi ucrtanoj u GPS navigaciju. Početak je bio malo teži, zahtevniji, sa dugim i jakim usponima. Usledila je nagrada u vidu ujednačenog ritma širokom utabanom šumskom stazom. Blata skoro i da nije bilo, što i nije za pohvalu.. Hahaha… Šalim se, naravno: lep suv sunčan dan s malo vetrića izuzetno nam je prijao. Na nekim mestima duboke vododerine zahtevale su maksimalnu koncentraciju i spretnost. Pratili smo odlično obeležene staze Homoljskog maratona, ali smo ih ispod vrha Vranj zamenili paralelnim. U jednom je delu surov kamenjar, ali smo i to prošli bez ikakvih tehničkih ili drugih problema. Što se tiče ljudstva – nije bilo gubitaka, čak ni dozvoljenih: svi četvoro smo dobro točkovima “gazili” i preko izlivenih pritoka Vitovničke reke i preko svih ostalih šumskih eksesoara.
Šta je još bilo? Aha! Skoro da zaboravim tako važan detalj! Dve nedelje ranije na maljenskoj akciji proslavljali smo Natin rođendan, a moj poklon je bio čipkasta crvena podvezica koju je izvukla iz šolje za kafu i “ubola” najlepšu želju… Pa, želje imamo svi.. Jer, šta je najlepše? “Najlepša je želja, prijatelju”, te se i ja “okitih” jednom takvom podvezicom i ceo sam dan vozila sa crvenom vrpcom ispod biciklističkih bermudica. Davala mi je baš dobru energiju. I onu specifičnu magiju koju sa sobom donosi ovakav dan u okruženju homoljskih planina i ljudi koji im s poštovanjem i ljubavlju dolaze. Za kraj dočekasmo 8 kilometara spusta prelepom klisurom Vitovničke reke, uz nesmetano uživanje u mirisima, bojama i zvucima proleća.
Pred ulazak u Vitovnicu, selo nadomak Petrovcu na Mlavi, ujedno našu polaznu i završnu tačku, obradovana sam brojnim susretima s prijateljima planinarima koji su završavali pešački maraton – neko “mali”, 16 km, mnogi od njih onaj veći, 35 km. U samom selu bila je vesela atmosfera, skoro pa kafanska, sa sve pivom, muzikom, pevačicom. Naravno, i pasulj, koji se ceo dan krčkao u velikim kazanima pored zgrade seoske škole. Ova “moja” muška trojka s kojom sam provela dan i jeli su i pili, i sada su spremni za povratak kući. Biću i ja, ali samo da još malo sačekam One s kojima sam provela zimske nedeljne dane tumarajući bespućima srpskih planinskih prostranstava. Trenutak kada sam dočekala Jocu, Vladu, Miru, Milana, Zoricu i mnoge druge planinare, bio je veoma inspirativan i pun lepih emocija. Ujedno i onaj u kojem se razilazimo, sa željama za skori susret i ponovno druženje.