Evo nama marta, ali evo i Babe Marte! Nekada je nova kalendarska godina započinjala baš u ovom mesecu, nazvanom po Marsu, rimskom bogu rata, ali i bogu novih početaka i rađanja proleća. U to vreme je i astrološki ciklus započinjao horoskopskim znakom Ovna, kojim vlada, a ko to ne zna, planeta Mars. Kakve sad to veze ima, i ko još veruje u sve to? Legenda kaže da je rimski kralj Numa Pompilije dodao ispred marta još dva meseca i tako strašno razljutio Babu Martu. Koja će žena bez borbe da prihvati da više nije prva, nije ni druga, već treća?! I, kakva je njena osveta? Ova naša Baba Marta svoju uvređenost, ozlojeđenost, bes, nepoverenje, iskazuje i dalje, i to na razne načine: u njoj se očas probudi ratnički duh boga Marsa te u svom nastupu ćudljivosti pošalje na zemlju studen, vetar i velike snegove, a onda se malo primiri i pripitomi, namesti svoj najlepši osmeh i donese nam proleće i radost. Tada se priroda ponovo budi, rađaju se nove ideje, uspostavlja se novi ritam života i sklad među ljudima.

U razmišljanju na koju li je nogu Baba Marta ustala u subotu, 3. marta 2018., grupa planinara PD „Azimut“ iz Beograda, s vodičem Vladom Radivojevićem, stigla je do Valjeva. Posle kratke pauze i još nekih 30ak km vožnje iskrcavamo se iz autobusa na prevoju Debelo Brdo, na regionalnom putu Valjevo-Bajina Bašta. Nakon mračnog jutra i povremene susnežice ipak imamo sreću i vreme nam je poprilično naklonjeno. Nećemo da baksuziramo, nećemo mnogo da se hvalimo kako uvek izbegnemo lošu prognozu, jer nikad ne znaš ko sve to može da čuje. Možda Baba Marta? Možda se naljuti zbog naše neskromnosti i prepotencije i „nagradi“ nas iznenadnim naletom vetra, crnih oblaka i kiše? Uh..

Isprva se krećemo kroz jedno seoce i vredne domaćice nam nude povlenski sir i kajmak. To ćemo kad se budemo vraćali. Sad produžavamo prema Planinarskom klubu Povlen iz Valjeva. Uz Klub je veliko bure koje je, čini mi se, nešto kao njegov zaštitni znak. Ne znam šta je u buretu, ali spolja su vidljive oznake za povlenske vrhove koji nas čekaju. A, nešto malo ispod Kluba je Mićina kuća. Tu ćemo po završetku pešačenja svratiti na čaj, kafu i malo grejanja uz toplu furunu.

Dakle, staza nas od bureta vodi u levo, u strmo penjanje kroz šumu. Nije mnogo teško, ali je sneg poprilično dubok pa malo usporava kretanje. Stižemo na Veliki Povlen, vrh na 1271 mnv, koji je u stvari najniži vrh, ali je tu došlo do nekog zamešateljstva oko naziva, kako, zašto, razni su izvori podataka, ali o tome nekom drugom prilikom. Kratka pauza, nebo je vedro i nagrađeni smo odličnim pogledom sa vrha. Još malo pešačenja pa nas evo na 1301 mnv, na Srednjem Povlenu. Krećemo se grebenom, zalazimo u šumu četinara i uglavnom se penjemo.

Na jednoj padini zastajemo jer je vreme za predavanje i pokaznu vežbu najavljenu od strane našeg vodiča: korišćenje tehničke zimske planinarske opreme – dereza i cepina. Naš drug Dobrica, iskusan planinar, pošteno se potrudio i preznojio do u tančina nam objašnjavajući u kojim se prilikama ova oprema koristi, na koji način, gde se najviše greši, kako izbeći samopovređivanje, kako se ne praviti “mnogo pametan” i ne opuštati se u naizgled banalnim situacijama. Ko je hteo mogao je i da isproba postavljanje automatskih i poluautomatskih dereza na planinarske cipele, a neki su ih kasnije i koristili na jednom podužem i klizavom spustu.

Idemo dalje, vreme kao da se kvari, više je tamnih oblaka, ima i vetra. Stižemo do jednog proplanka i crkve Sv arhiđakona Stefana, a odatle nešto oštrijim i zahtevnijim usponom do najvišeg vrha Povlena, Malog Povlena na 1347 mnv. Povratak je bio istom stazom i pošteno smo naizmenično proklizavali i upadali u dubok sneg. Bilo je i mnogo smeha dok smo se izvlačili iz snežnog zagrljaja; carovala je opuštencija i sve je prošlo bez ikakvih problema i povreda. Uglavnom se krećemo u koloni, idemo tragovima onih ispred nas. Ko je među prvima prtio zna kako mu je bilo; ja sam tradicionalno sa ekipom koja od svojih pozicija pozadinaca ne odstupa „ni za jotu“: tu negde pri kraju kolone je zagarantovano odlično druženje i maksimalno uživanje u ljudima i prirodi.

Nižu se naši beli kilometri, bliži se i kraj našoj današnjoj akciji. Ponovo prolazimo pored sad već svima poznatog bureta (ko o čemu – ja o buretu!), ali sam na livadi ispred doma na kratko zastala: tu sam letos s mojim prijateljima mtb biciklistima kampovala: ujutro smo razapeli šatore, danju vozili bicikle po povlenskim prostranstvima, a uveče uživali u predivnom zalasku sunca. Ne znam kakav je ovde zalazak sunca zimi, kad je jak odbljesak snega – kako li se to reflektuje u nebo, ali nemam kad o tome ni da razmišljam: kapija je otvorena, Vlada čeka da svi prođemo pa da zatvori vratašca za nama. Jedna su vrata zatvorena, ali ubrzo dolazimo do drugih: na pragu svoje kuće čeka nas gazda-Mića. Ulazimo u zagrejanu prostoriju, pijemo čaj od šipurka ubranog oko kuće, zdravlje na usta ulazi, a tu je i planinarka Milka, farmaceut, koja će nam narednih pola sata pričati o tome šta je od lekova, priručnih sredstava, sanitetskog materijala, itd, poželjno nositi na ovakve akcije u prirodi. Hvala Milki, Dobrici, našem vodiču Vladi, i svima ostalima koji su doprineli na ovaj dan bude lep, prelep, za pamćenje! Ali, najpre, hvala Baba Marti, danas je baš bila na visini zadatka i pokazala nam svoju lepšu stranu! Pokažite je i vi, otključajte vrata svojih osećanja, maštajte i sanjajte. Za sebe poželite uvek najbolje.