Dakle, kakva godina!

Možda još nije vreme da se sumiraju rezultati, još malo ove, nazovi Stare, je pred nama. Da li i da je zovem – Stara? Pa, gde Stara, kad mi je donela toliko lepog, novog, mladog, toliko divnih početaka, veselja, novih poznanstava, prijatelja, biciklističkih i planinarskih akcija?! Kako Stara, kada je mladost i razigranost izbijala iz svake njene pore?! Na momente i razuzdanost, da potvrdi sliku o neuhvatljivosti trenutka. Htela bih ja da zadržim mnoge te Trenutke, ali – čemu? Otvori šaku, raširi prste, pusti da odu, da proklizaju s najlepšom slašću. Duša će da se otvori i biće spremna za još veću nasladu, za neke nove drhtaje.

A, ljubav – šta je to? Ljubav je dan, u organizaciji vodiča Vlade Radivojevića, širok, osunčan, bajkovit. Ljubav je smeh, koji ne prestaje da se širi nepreglednim prostranstvom Maljena. Ljubav je sve ono što posle takvog dana nastavlja da živi, a ti ga ni u jednom trenutku nisi ljubomorno sputavao, oteo mu radost i lepotu, i zadržao samo za sebe. Sve je to ljubav.

Nije kraj. Još smo na početku. Uskomešane emocije na kratko se rashlade pod naletom vetra koji se širi Tometinim Poljem. Vetar kočoperno naleće na brežuljke, o koje se sapliće, i zatim posustaje. Mi nastavljamo, dok nam se snežne grane zapliću u kose. Ostavljamo sveže tragove na šumskim stazama, u svojim venama. Krv brže teče, obrazi se rumene, pogled je bistar. Vodi nas u nove avanture, u nova životna iskušenja.

I, zato, nije kraj! Nastavljamo tamo gde smo samo pomislili da zastanemo, jer, već u sledećem trenutku, javila se nova misao. Razoružavajuća. Rasterećujuća. Laknulo nam je onog momenta kad smo shvatili da idemo dalje.

Sa srećom svima, u Novoj, i svim sledećim godinama, da mnoga leta slavimo u zdravlju i veselju, nesputanog duha, i širokih pogleda! Živeli!