U jednoj od Vladinih najava za ovu akciju, pisalo je: Čokanj Njalta. Čokanj od čokanjče? Pitala se ja? Dakle, biće negde i čokanjče! Odgovor se nametnuo sam po sebi! Ma, naravno da se nisam zbog toga prijavila za ovo pešačenje, znam ja da može dobra „domaća“ da se „potegne“ i iz flašice zadenute za planinarski ranac! Ipak, još negde od marta nisam bila deo Družine Radivojevićevih Planinara, te odlučih da je baš ovo trenutak da se sa pedala i „točkova koji život znače“ malo „spustim na zemlju“, tlo dodirnem planinarskim cipelama i hrabro i odlučno zagazim u pešačku jesen. To „spuštanje na zemlju“ može da se tumači na razne načine, a što se mene tiče, šta god mislili – u pravu ste! Stalno bih ja da sam „tamo negde“, pa u tom trzanju, hoćul’ levo il’ ću desno, ja nekad i zalebdim u blagoj nesigurnosti, neodlučnosti, il’ neznanju, možda? Kako to već život zna da uredi, urediće i ovo moje „lelujanje“, pa će se već naći i neko da me „prodrma“, povuče malo za kikice, štipne za rumene obraščiće i maloj nevaljaloj devojčici kaže da je vreme da odraste i da se ponaša kao velika. To će kod mene, za trenutak, i da „upali“, ali ću se brzo opet „oteti“ kontroli i opet ću poželeti da neko ide za mnom i skuplja po pesku grabuljice, lopatice i kantice. Gradiću ja kule u pesku još dugo, neka ih obori prvi vetar, neka ih odnese plima, neka misle da mi je posao uzaludan i uloženo vreme protraćeno.. Moja istina je samo jedna. Kada imaš ruku koja će da te povuče pre nego što talas i tebe uhvati, kada imaš nekoga na koga ćeš da se osloniš kada jači vetar dune, to su najveće vrednosti koje si stekao. Možeš sve to i sam. Ali, trebaš li? Voli me na moj način.

I, eto mene u nedeljno jutro 29. oktobra 2017., na putu prema Severnom Kučaju i Nacionalnom parku Đerdap. Pun autobus pospanih planinara. To nas mnogo i ne brine jer razbuđivanje, zna se, sledi na pauzi u Golupcu, pored Dunava. Obožavam ovaj deo Srbije, mnogo puta sam ovuda vozila bicikl, što drumom, što šumom. Taman sam dobila ideju i želju da to ponovim, odavno nisam bila u ovom kraju! Želju ću izgovoriti i na glas, možda mi se neko pridruži i tako bude dobro svima.

Grupa se raštrkala po obližnjim kafićima. Ja šetam obalom zagledana u moćnu Golubačku tvrđavu, sagrađenu na strmim liticama iznad Dunava na samom ulazu u Đerdapsku klisuru. Mnogo je istorijskih podataka o nastanku tvrđave i njenim vladarima, ali malo pouzdanih. Ono što mene uvek privlači u krajevima kroz koje prolazim su legende, i to su uglavnom priče s tužnim krajem. Za Golubačku tvrđavu legenda kaže da je ime dobila po devojci Golubani, nadaleko poznatoj po svojoj lepoti. Golubana je odbila udvaranja turskog paše i tako na sebe navukla njegov bes. Paša je naredio da se Golubana veže za stenu koja je virila iz vode i tražio od nje da se pokaje. I, tako je stena na kojoj je nesrećna devojka izdahnula dobila ime „Baba kaj“, što na turskom znači: „pokaj se“. Stena je kasnije, sa izgradnjom Đerdapske brane, potopljena.

Pauza je završena, mi razbuđeni lepotom Dunava, a uskoro i prvim pešačkim metrima. Penjemo se uz brdo iznad reke, uskoro je to i četveronoške. U stvari, tako sam se u jednom delu ja kretala, jer sam konstatovala da mi je lakše i prirodnije da se za vlažnu zemlju, gomilu lišća, šiblja, korenja, a na tako jakom nagibu, pridržavam rukama, no da zabadam štapove i nespretno proklizavam. Na dole. Uglavnom idemo kroz šumu ili visoko rastinje. U nekoliko navrata čuh da ove predele Đerdapskih planina nazivaju i srpskom džunglom.

Ono što ja vidim to je da čistine i nema, sve je zaraslo u šipurak i trnje. U jedno takvo „polje trnja“ smo se nesrećno zakačili, i jedva se izvukli. Izvlačenje je, u stvari, značilo, da se dobar deo puta vratimo, tj spustimo, i nastavimo prema Sokolovcu manje bodljikavom stazom. Ne mogu da kažem da mi se dopalo što su mi ruke, noge, odeća, pa čak i drške štapova, bili prepuni sitnih, neprijatnih iglica, ali niko mi nije ni obećao da ovoga neće biti. Ništa u životu nije zagarantovano, to već znamo, pa tako ni 20 kilometara „idealnog“ pešačenja.

Veoma je sparno i preti kiša. Prema prognozi, krajem dana će biti jake padavine, pa bolje da požurimo i to izbegnemo, ako je uopšte moguće. Predeli kojima se krećemo su sve lepši, čarobne boje jeseni razlivaju se pred našim očima. Šuma blista, presvučena u najlepšu odoru, optočenu zlatom. Ima i mnogo lijana, tanjih ili debljih, one vešto koriste svog domaćina i penju se prema izvoru svetlosti. Izlazimo na veliku, prostranu livadu, skoro pa se i ne vidimo od visoke trave. Još samo malo uspona, i evo nas na Sokolovcu, vrhu na 626 m nadmorske visine, sa kojeg se pruža veličanstven pogled na Dunav i čitavu klisuru Gospođin vir, jednu od četiri klisure Đerdapa.

Ovde je malo duža pauza, pa neka je koristi ko kako želi i kako mu se može. Meni je prioritet bio da jedem, pa onda sve ostalo. To ostalo se, u stvari, podvelo pod jedno: fotografisanje! Bez obzira koliko puta ovde bila, uvek podjednako uživam da sednem na kamen, zagledana u reku i stene s druge, rumunske strane, a onda se trgnem jer znam da ćemo uskoro da krenemo, te brže-bolje napravim nekoliko fotki.

Prođe pauza, i put nas dalje vodi prema Čoka Njalti, još jednom od đerdapskih vrhova. Prolazimo i delom mini-kanjona reke Pesače, koja i opet ovom kraju daje šmek prašume. Izlazimo na čistinu, tu se vetar prvo blago poigrava, a onda teži dominaciji, dovlači crne oblake, i počinje kišica. Sve je vrlo podnošljivo, čak uspevamo da napravimo i jednu zajedničku „suvu“ fotku na livadi podno jedne visoke stene. Iz tog smo pravca došli i zanimljivo je to sad gledati sa odstojanja.

Još malo, i stižemo do domaćinstva Miloševića. Kiša se pojačava na ulasku u dvorište. Zauzimamo dobre „pozicije“, sa kojih je odličan pregled stola punog raznih đakonija: sir, rakija, uštipci, čaj, kafa. Ko je hteo, mogao je i da kupi čuveni boljetinski sir, a i belog luka, protiv uroka. Vatrica u kući se rasplamsava, ali se i kiša pojačava. Nema nam druge, već da krenemo u završnicu današnjeg dana.

Ovo je deo koji se meni uvek najviše dopadao, jer sve vreme pratimo Dunav, provlačimo se kroz bujni ruj, i, na kraju, ulazimo u fascinantnu klisuru Boljetinske reke. Takođe, ovo je deo koji su željno očekivali i planinari koji su danas prvi put bili na ovoj akciji. Videlo se da im je žao što ćemo taj deo, ovaj put, „preskočiti“, zbog lošeg vremena, ali prevladao je razum, a i njihov umor. Pred kraj je jedino pitanje koje su postavljali bilo: „Koliko još imamo da hodamo?“..

Koliko ima da ima, tu smo, gde smo, niko to neće umesto nas. Produžili korak, i uz sve jače i teže kapi, i snažniji vetar, stigli do autobusa. Odmah svi grabimo torbe s rezervnom, suvom garderobom, sledi presvlačenje, a nakon dva-tri kilometra i vruća čorba i sir sa roštilja, specijalitet ovog kraja. Popila ja i pivo, htela još malo ali mi nisu dali, kažu, čudno se ponašam, sve mi nešto smešno. Konačno se odvojili od tanjira i piva i veselo Društvo Radivojevićevih planinara moglo je da krene nazad, kućama. Svi su odlično raspoloženi, niko ne priča o onome što nije video ili doživeo, već samo o onome što su videli i što im je bilo lepo. Prirodu i ne možeš krotiti prema sebi i prema trenutku, ali možeš prirodu u sebi. Tako i ja nekako nadvladah žal što nisam još jednom prošla kanjonom Boljetinske reke i susrela se s raskošnim, raznobojnim stenama, naslaganim u slojevima, i poleglim kao torta pod težinom fila… Ko bi meni ugodio…