Pitomo, mirno jutro u Odvraćenici. Mi nemirni, u iščekivanju da nam se Golija još jednom preda i pokaže u svoj svojoj, nesputanoj lepoti. Nema predaje bez prethodne borbe. A, kako je bilo…?
Odakle krenuti? Možda od kraja. Po dolasku kući kilogrami i kilogrami prljave blatnjave opreme. Osmeh. Sitan pesak je i u vazduhu. I opet osmeh. Dobro je što sam tepih iz dnevne sobe sklonila pre nekog vremena, ko bi ga očistio od svega onoga što mi unesemo nakon naših šumskih vožnji. Setim se prizora od pre nekih 15ak i više godina: moj mlađi sin je imao plastični autić bez pedala, koji je obavezno nosio u park, a iz parka smo se vraćali punog bunkera peska. Naravno da sam to redovno primećivala tek kad bih počela da se klizam po finim srebrnim zrncima rasutim po parketu i pločicama… E, sad, kad kažu, što si stariji to si detinjastiji… Hm. Ova pričica ide u prilog tome.
Sve se to opralo, očistilo, sredilo, upakovalo, još malo pa kao da ništa nije ni bilo, kao da nigde nisi ni bio (kad bi se zezali). Kiša koja nas je tokom povratka kući dobrim delom pratila, bila je i od neke koristi, bicikli su se na krovu pošteno isprali od sve nakupljene prljavštine, a o lancima ćemo brinuti sutra. Da smo se bar setili pa i prljavu opremu raširili po biciklima….
Zaspala nešto iza ponoći, ujutro Jovo Nanovo. Prvi jutarnji sastanak uz kaficu i pričice – ko je gde bio, šta je radio. Odmah i prvi problemi i jadikovke. Njoj treba novi Sisley kaputić, Benetton košulje su mnogo skupe, jeste li videli cene ovosezonskih čizama… Ja ćutim, kome da objasnim da su mi gume ćelave, da mi je kaciga spremna da se zameni novom, da su mi rukavice ofucane, da mi trebaju duboke goretex patike, da… Eto, svoju muku i veeelike probleme mogu da podelim ovde, s vama. Ali, sve su to rešivi problemi. Ne Daj Bože nerešivih…
A, u to nedeljno jutro freebikersko društvo je veselo i spremno krenulo u susret novom danu i novoj vožnji. Napuštamo Odvraćenicu, vozimo asfaltnim putem, ali su prizori kojima smo okruženi veličanstveni. Veći deo grupe se brzo kretao, ali, nas nekolicina, savršeno kontrolišemo dešavanja na začelju.
Dakle, kako odoleti raskoši boja rasutih po livadama, pašnjacima, kako ne iskoristiti trenutak za predah na oborenom deblu pored puta, zašto se ne zaustaviti u sred nakupljenog crvenog lišća i ushićeno ga razbacivati po puteljku.. Plavo je nebo prošarano beličastim pufnicama i sivkastim tragovima noćašnje kiše.
Srećni smo što ugađamo sebi, mi smo ljudi na pravom mestu u pravo vreme.
Uskoro skrećemo sa asfalta, ulazimo u listopadnu šumicu, vreme se postepeno menja. Isprva neprimetno, ali odjednom smo i te kako svesni tamnosivih oblaka koji nas sve više natkriljuju, i magle u koju ulazimo. Naravno da sam baš jutros iz ranca izvadila čeonu lampu od koje se nikad ne odvajam. Letos smo na Bobiji upali u takvu maglu, da nismo videli više od dva metra ispred sebe, i, verujte, nije bilo ni malo prijatno. Kako smo se spuštali sa planine, tako se magla razilazila. Da li će se Bobija ponoviti. Možda najbolje da se magla odmah raziđe.
Izlazimo kratko na čistinu, obavija nas sivilo sa svih strana, podloga po kojoj se krećemo je zemljano-peskovita, drvo koje nam se ukazalo je golih grana, u daljini se jedva naziru obrisi zimzelena. Još nam samo ale fale. Prizor nestvaran. Nekako smo i mi utihnuli, a vožnju malo ubrzali, te na taj način pokušali da što pre napustimo ovo uznemirujuće stanje duše.
S novim prolaskom kroz šumu vraća nam se osmeh. Boje su i opet učinile da razdragano pedalamo šumskim prostranstvom, sa svih strana se čuje naš veseli žamor. Dolazimo do močvarnog dela šume, obraslog gustom visokom travom i šibljem. Ovde malo opreznije vozimo, a uzbuđenje raste, naslućujemo pravu freebikersku akciju. Upadamo u bujno raslinje koje nas okružuje sa svih strana, preskačemo popadalo drveće, na nekim mestima moramo da ga zaobiđemo u širem luku, duboki kolotrazi traže koncentraciju.
I istina je, sve je istina, pazili smo, bili skoncentrisani, ali to nije umanjilo naše uživanje i neizmerno zadovoljstvo! Pomagali smo jedni drugima u prevazilaženju prepreka, smeh i dobro raspoloženje nas nisu napuštali. Sve vreme smo među gustim šarenim krošnjama, gazimo po blatu, granje nas udara sa svih strana. A mi se smejemo.
Izlazimo na čistinu, tu se svi okupljamo i nastavljamo šumskim kaljavim putem. Ovde po prvi put u današnjem danu nailazimo na bare u neprekinutom nizu. Važno je voziti istim ritmom i tako održati ravnotežu, da ne upadamo u prljavu vodurinu.
Kiša je u međuvremenu počela, nekoliko puta nas je okupao pravi pljusak, sad smo već svi u kabanicama. Nisam uspela da navučem i kišne pantalone, tako da sam ih ostavila za trenutak kad kiša prestane, a tome sam se nadala, da imam u rancu nešto suvo i što će me štititi i od vetra i hladnoće.
Vožnja koja je usledila bila je više nego atraktivna, kroz plodne njive i oranice, preko pitomih brežuljaka, preko prevoja sa kojeg smo se gledali oči u oči s prelepom šumom. Na mnogim mestima livade i dalje zelene, ovce pasu kao u sred leta, krave nas, bez izuzetka, vrlo začuđeno i blago iznervirano gledaju. Kiša sve vreme pada, odozdo nas zapljuskuju baruštine koje su ispunile duboke rupe na putu, na nekim mestima nemaš mnogo izbora, osim da li ćeš upasti u dublju ili pliću baru, da li ćeš zapeti kod nekog kamena i s jednom ili obe noge se uvaliti u žitko blato koje vreba na dnu.
Neminovno je da nekad napraviš i grešku u proceni, kreneš putem kojim je teže ići, pa se vraćaš, prelaziš preko oštrog kamenja, spuštaš se niz strme nizbrdice i ponovo završavaš u nepreglednim poljima ispunjenim kišom.
S prvim znacima prestanka kiše silazim s bicikla, s namerom da se presvučem. Sve i nekako, ali patike prepune vode i čudni zvuci koji prate šljapkanje mojih stopala, u jednom trenutku su postali previše za mene. Uspela sam da kompletnu garderobu promenim. Čak sam i suve čarape imala, preko kojih sam navukla kese i ponovo obula patike iz kojih sam prethodno izbacila gomilu peska i vode. Sve mokro stavljam u ranac, koji je sad mnogo teži, jer je garderoba pošteno natopljena. Sad mi je lepo, prijatno, toplo, nastavljam vožnju.
Stajemo pred jednim usponom, s lepim pogledom na livade i šumu iznad njih. Tu smo svi malo fotkali, hendikepirani što u periodima jake kiše i neprijateljskog terena kojim smo prolazili, nismo mogli da zastajemo i fotografišemo predivne predele koji su nas okruživali.
Još jedan prolazak kroz inspirativnu šumu, pa izlazak na čistinu. Kiša više ne pada, šuma isparava na sve strane, beličasta koprena obavija okolna brda. Pomalja se sunce. Naša se današnja vožnja bliži kraju i tražimo način da je produžimo, da ukrademo još neki zajednički trenutak. Dolazimo do livade gde se vreme zaustavilo. Ili se možda vratilo mnogo godina unazad? Povaljali smo se po mokroj zelenoj travi, izazivamo samo dobro, ono najlepše. Iznad nas je, kao i na početku današnjeg dana, ono isto plavo nebo i bele ovčice koje sanjivo plove.
Spremamo se za završnicu vožnje. Poslednja četiri kilometra adrenalinskog spusta i zaustavljamo se pred motelom Radočelo, odakle smo i krenuli u ovooktobarsko golijsko putešestvije. Odlično smo sve ovo prevezli moj KTM Konstantin Veličanstveni i ja, više sam nego zadovoljna! Društvo, priroda, energija koju nosimo sa sobom, sve se to za ovaj vikend udvostručilo. Dajite od sebe što više, sa svakim davanjem vi delite, vi imate sve više. Živite život.