Rodna ova godina, mnogo lepih vožnji, dobrog druženja, novih destinacija. Iz vikenda u vikend ne stajemo. Taman se negde do polovine radne nedelje presaberem od blatnjavog bicikla, još jedne zakrpe na gumi, razbacane opreme, ranca punog papirića, alu folije, ostataka sendviča i čokoladica, a već se pripremam za naredno putovanje, i, naravno, još jednu MTB vožnju. Nekako se u poslednje vreme vrtimo po zapadnoj Srbiji: Osečina, Ljubovija, sad ćemo na Gučevo. I, uvek među prijateljima, a kako drugačije?!

Poželih ovaj vikend da malo „plandujem“ u domu svome. Setih se moje mame: letos sedimo nas dve na terasi, ja se spremam da izađem, da napravim „jedan krug“ bajsom, a ona će: „Pa, dete, možeš li ti da se malo smiriš?! Vidi kako je lep onaj parkić, hajde da gledamo sa terase kako ljudi uživaju…!“. Jao, mama, pa zar da gledam kako drugi uživaju i time se naslađujem.. Pa, imam ja svoj način, i svoju nasladu! To rekoh, uzeh ključeve od podruma, i odjezdih u lepu morsku noć…

A, sad zaista poželeh da se malo „vrtim oko kuće“ i operem „onaj kristal iz vitrine“ (kad bi se zezali). E, znam za jadac, znam i da Goran jedva čeka da me se malo otarasi, i odradi jednu „mušku vožnju“. Zato, brže-bolje, dok me nije preduhitrio svojim znakom zabrane, ja mu rekoh kako nikako ne bih ovaj vikend da idem negde na vožnju, neka se ne ljuti, neće mu biti loše bez mene, izdržaće, jak je on, bla-bla-truć… Gleda me čovek, ne veruje, pa kaže: „Ja sam već isplanirao sa Lukom i Zlajom da vozimo do Zrenjanina, ti se tu i ne uklapaš“. Ma nemoj, već ću se negde uklopiti, videćete vi..

Nedeljno jutro, 17. septembar 2017., kiša pljušti, reklo bi se, nema ništa od te vožnje! Nešto mi se i ne ustaje iz kreveta. A, i kristal može da sačeka. Taman da gledam prenos Vukovog sabora u Tršiću. Ta me , najstarija i najmasovnija kulturna manifestacija u Srbiji, uvek podseti na brata. On je rođen u Loznici, baš kad se, pred Malu Gospojinu, tradicionalno održavao Vukov sabor, i tako njegov rođendan uvek vezujemo za tu manifestaciju. Zanimljivo, prvi Vukov sabor je održan baš na današnji dan, 17. septembra, i to 1933. godine, kada je otvorena obnovljena Vukova kuća. Tada su, na toj velikoj narodnoj svetkovini, govorili predstavnici Kralja, Vlade, Crkve i Univerziteta. Lepa svečanost.

Čujem Gorana kako razgovara sa Zlajom, kukaju jedan drugom, kao, jao, vidi kakvo vreme, jadni mi, ostaćemo u kući, … I tako, znate već kako muškarci mogu da kukaju kad im ne ide kako su zamislili.. Dalje sledi tišina, i odmah mi bi jasno da su njih dvojica zaključili da je i Luka odustao od vožnje. E, tu su se prevarili, znam ja Luku.. Taj ne odustaje! A, i zašto bi?! Zbog malo kišice? Pih!

Nije prošlo mnogo vremena, stiže Luka, spreman za vožnju! „Hajde, rođo, hoćemo li.. !“, zove Gorana, a Goran ne može da veruje… Meni bi smešno.. Brzo se izvukoh iz kreveta, navukoh na sebe neke pantalone sa žutim tregerima, majicu, i sa šoljom punom nes kafe izađoh pred zgradu da se družim sa Lukom dok se Goran „ne opasulji“ i pripremi za vožnju.

A, Luka danas baš svečan, super raspoložen, nasmejan, ne odvaja se od svog osunčanog, žuto-naranđastog Canonndale prijatelja. E, pa, da, Luki je rođendan! Srećan rođendan, Luka! Šta si pripremio za svoj divan dan?

Evo, ja ću da ti poklonim jedan veeeliki poljubac, i ove ovde redove, da te uvek sete na naše divno, nesebično prijateljstvo! Sećaš li se naših vožnji, sećaš se kako si noć nakon izlaska mog bloga dizajnirao logo Zvoncare, kako me stalno i iznova obraduješ novim poklonima? A, sećaš se kad smo zajedno kisnuli jedne godine na Beogradskom maratonu, ti dok si trčao 42 kilometra, a ja te čekala u Vrtlarskoj ulici, kojom je maraton dva puta prolazio… Mnogo toga lepog smo do sada zajedno prošli. Ima toga još mnogo, mnogo!!

A, na Vukovom Saboru, izvodi se „Licidersko srce“, balet u tri slike. Današnji je dan ispunjen ljubavlju…