Nekad ja smuvam nekoga, nekad neko smuva mene! Šta ću, kud ću, n’o da priznam: “Putevi Sokola” su me tako vešto uvukli u jedan vrtlog događaja koji se smenjivao, da ni sama na kraju dana nisam mogla da verujem gde sam sve bila, šta sam sve novo videla, doživela, naučila, s kakvim sam se sjajnim, nadarenim i nadahnutim ljudima družila!

U drugom delu dana te subote, 30. avgusta 2017. na Sajmu šljiva u Osečini, nakon predavanja i panela na temu „Cikloturizam – od ideje do realizacije“, grupa ciklo-entuzijasta predvođena domaćinima Nenadom Ikonićem i Mirkom Milovanovićem obrela se u selu Bastav. Nikad ne bih ni čula za to selo da u maju ove godine udruženje “Putevi Sokola” nisu organizovali brdsko-biciklističku kros manifestaciju obroncima Sokolske planine. Eto, sad znam nešto više i sad mogu da se čudim kad neko ne zna gde je Bastav. To samo može da znači da nikad nije čuo ni za “Puteve Sokola”! Pa, ljudi, čitate li vi nekad?…. Mislim da je to bio neki štos, vic… Ispričaću vam, ako ga kojim slučajem ne znate: srele se dve prijateljice, jedna se žali na dečka-studenta koji samo čita, ni za šta drugo nema volje ni želje. I, odluči da ga ostavi. Nađe dečka-šofera. Neko vreme bi zadovoljna, taj je imao i volju i želju, ali nije znao kad je dosta. I, tako je nastalo to čuveno pitanje: „Čitaš li ti nekad?!“…. Ne može se svetu ugoditi, ali ajd’ da se mi vratimo u Bastav.

Evo nas u Tešmanovom konaku, zadružnom domaćinstvu iz prve polovine XIX veka, iz vremena Miloša Obrenovića. Dočekala nas je Štefica Soldatović, udovica Tešmanovog potomka. Oni nemaju dece, kao ni još jedan živi Soldatović, tako da se tu loza Soldatovića završava.

A, ko je bio Teodor – Tešman Soldatović – ispričao nam je Nenad i proveo nas kroz jednu od zgrada ovog jedinstvenog kompleksa koji je 1983. godine kategorisan kao kulturno dobro od velikog značaja. Priča je bila veoma upečatljiva, kao i komadi nameštaja iz tog perioda koji su zajedno uspeli barem delimično da dočaraju život iz tog doba. Imala sam utisak da bi svakog trena neko od ustanika mogao da iskoči iz obližnje šumice. Da, Tešman je bio i ustanik i poslanik i načelnik Rađevskog i Podrinjskog okruga u vreme Miloša Obrenovića. Bio je i trgovac, trgovao je suvim šljivama i svinjama. Ipak, ono što je karakteristično za ovaj kraj i čime se Podgorina posebno ponosi, to je šljivarstvo, a Tešman je prvi doneo tehnologiju sušenja šljiva i učio svoje seljane kako da je koriste. Videli smo i tu pušnicu, sada je mirisala na suvo meso. Barem meni. Nisam valjda bila toliko gladna?

Hajde, Nenade, da vidimo i spavaću sobu, i stare porodične fotografije. Odvedi nas i iza onih neobičnih zbunjujućih vrata, možda se tu krije neka tajna prostorija… Ko zna za šta je sve služila… Još smo malo zastali na tremu kuće, fotografisali se za uspomenu i krenuli prema velikoj lipi na sredini prostranog dvorišta. Tu je bio postavljen sto i nije nas trebalo mnogo ubeđivati da posedamo i prionemo poslu. Posle tog „posla“ baš mi je nešto bilo volja prileći ispod raskošne lipe, verujem i drugima, ali uspeli smo da se izborimo s tim niskim strastima.

S jednim delom ekipe smo se tu razišli, a s drugim vratili u Osečinu. Mijata su čekale njegove kočije, čuvene Green Bike rikše koje je i nama nesebično ustupio. U stvari, najviše meni. Ostali su izabrali da malo prošetaju gradom, a meni je noć bila mnogo lepša i zvezdanija dok sam u nju uplovljavala na krilima osvetljenih kočija. Moja mašta može svašta, pa ja tako sebi stvorih poseban doživljaj, kao da sam u nekoj zemlji snova, i da mi se sve želje ispunjavaju.

Ne poželi, možda ti se i ostvari, pomislih, pa onda lepo uobličih svoju želju, zamotah je u najlepši svileni papir i ukrasih je raskošnom mašnom. Polako ću je otvarati i odmotavati kad dođe vreme.

Sada je vreme za počinak, jer sutra nas čekaju šljivici i livade. Još jedan MTB boj, i neki novi ustanici.