Moja je tetka Spomenka, majčina sestra, rođena na Petrovdan, pa je zbog toga na taj Sveti dan zovem Petrija. Njoj je to oduvek bilo simpatično i uvek se od srca nasmeje toj mojoj verziji njenog imena. Samo me ti zoveš Petrija, uvek naglasi, a ja se kao čudim kako je kum mogao da joj da neko drugo ime na tako veliki praznik. I tako naša mala igra traje.. 

Inače, Petrovdan se slavi 12. jula po gregorijanskom kalendaru, a mene za ovaj crkveni praznik posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu vezuje jedan divan narodni običaj. Naime, dobar deo detinjstva i mladosti provela sam u Jadranskoj Lešnici, selu podno Cera, u blizini Loznice. Bile su to mnogo lepe i opuštene godine, a posebno su bili zanimljivi i s nestrpljenjem isčekivani crkveni praznici provedeni kod bake i dede. Tradicija se poštovala i nije tu bilo nikakvog spektakla i drame, nikakvog dokazivanja i takmičenja u tome ko je veći/bolji vernik, ko će više para da potroši da obeleži praznik, i tome slično. Jednostavno, znalo se šta su porodične vrednosti i veoma prirodno, spontano i neopterećujuće se svemu tome pristupalo. Nikada nismo osetili ništa drugo do li bezgranične ljubavi i želje odraslih da izrastemo u zdrave, stabilne ličnosti.

Dane kada baka Danica posti nismo shvatali kao neke teške mučne trenutke, iz njenih usta se nije čulo da je to neki problem i straaaašno odricanje i žrtvovanje, niti se o tome nešto posebno pričalo i naglašavalo. Mi deca smo se radovali kada bi za posni doručak bila sardina u konzervi jer smo onda dobijali igračku više, ali bi nam prvo deda pedantno isekao poklopac da se ne bi povredili pri igri. Sad se i ne sećam čemu nam je ta konzerva služila, ali se jako dobro sećam s kakvom je ljubavlju i pažnjom deda Dragoljub taj poklopac odstranjivao.

Dan uoči Petrovdana još od podneva bi počeli da pratimo dedino kretanje i da iščekujemo kada će da se u dvorištu pojavi s lilama. On se pravio da ne zna o čemu pričamo i govorio nam da nikako nije našao vremena da nam pripremi lile, a mi smo znali da se šali, ili bi možda samo na trenutak sa zebnjom pomislili da nam za ovaj Petrovdan nije pripremio lile… Deda, deda, pa znaš li koliko si nam divnih srećnih trenutaka priredio za sve naše godine odrastanja??

Došao bi konačno i trenutak kada bi deda svečano i ponosno ušao u dvorište, a preko ramena bi nosio pregršt predivnih lila. Mnogo pre on je gulio koru mlade breze i sušio je; potom je nalazio štapove na koje je kačio osušenu i urolovanu koru i tako je nastajala lila. Bili smo jako ponosni na naše lile; izlazili smo na sokak da ih s ostalom decom najpre zagledamo i hvalimo se, a zatim i da ih palimo na zajedničkoj vatri. Trčali smo duž sokaka sve do glavne džade i u nekom čudnom zanosu vrteli zapaljene lile oko sebe. Lile su iskrile na sve strane, otpadali su njeni delići i pretili da naprave štetu, ali mi se nismo plašili, već smo veselo cičali i bili tužni kad sve lile izgore. Posle bi na toj istoj vatri pekli kukuruze i krompiriće i ostali bi dugo u noć da se družimo i uživamo u zvezdanom nebu i bezbrižnom detinjstvu. Ujutro bi sve bilo kao i pre, i opet bi s dedom išli u njivu da skupljamo seno ili da se namestimo pod neku džanariku i punimo kante, vešto izbegavajući ubode osica.

Sećam se da smo sve što je deda rekao uzimali zdravo-za-gotovo. Zašto se nešto radilo, čemu je služilo, odakle neki običaji, kako su nastali. Nismo mnogo ispitivali jer deda je više voleo da priča o atentatu na kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju, nego o narodnim običajima i verovanjima. Mnogo godina kasnije poželela sam da saznam više o paljenju lila uoči Petrovdana. Razna su tumačenja, ali jedno mi se učinilo vrlo logično i blisko. Ono kaže da paljenje lila simbolizuje sagorevanje svih ljudskih ovozemaljskih grehova, kako u srcu, tako i u duši. Sam praznik je pomen na stradanje apostola Petra i Pavla, koje se dogodilo u Rimu 67. godine n.e: Pavlu je odrubljena glava, a Petar je razapet na krst, naglavačke. Na ikonama se ova dva sveca predstavljaju zajedno: Petar drži ključeve u ruci, a Pavle mač. Smatra se da posle ovog praznika u prirodi nastupaju značajne i vidljive promene koje ukazuju na približavanje jeseni.

Ovo poslednje, priznajem, baš mi se i ne dopada: reklo bi se da je leto tek počelo i baš bih da traje. Ko zna za čim sve žalimo i šta bi sve da nam dugo traje.. Možda baš zato i da se podsetimo, da ne zaboravljamo, već vrednosti koje imamo čuvamo i negujemo. Probajte i vi da svojoj deci i unucima pričinite radost i napravite im lile. Radovaćete se i vi zajedno s njima, oni će biti ponosni, a lepi narodni običaji će nastaviti da žive… A sad a ne zaboravim tetki da čestitam rođendan…