Stajali smo tako, opčinjeni lepotom kojoj smo svedoci, ne mareći za kišu koja nas je natapala. Kišobrane smo odavno odložili, jer se u ovaj prostor nikako nisu uklapali. Svi su otišli, vreme je da i mi krenemo. Čeka nas Vratna… Milutin tiho zbori, ne želi da naruši spokoj koji ovde vlada. Idemo… (Priču sa vodopada Blederije, iz prvog dela ovog prazničnog dana, pogledajte ovde )

*U drugom delu dana – prerasti Vratne!

Vraćamo se prema Negotinu, skrećemo s glavnog puta i kroz nekoliko sablasno praznih gastarbajterskih sela stižemo do sela Vratna i istoimenog manastira. Manastir nismo odmah uočili, jer se nalazi u dubini prostranog dvorišta, tik podno visokih stena delimično obraslih šumom. Selo i manastir su ime dobili po obližnjim prerastima – kamenim vratima isklesanim u stenama korita reke. Smatra se da je manastir početkom XIV veka osnovao arhiepiskop Nikodim Tismanski – Nikodim Grčić, rođak i duhovnik Svetog kneza Lazara. Nikodimova majka je bila Srpkinja, a otac Grk. Rođen je u centralnoj Makedoniji, a u ove krajeve je stigao sa Svete Gore, gde je bio iguman jednog srpskog manastira. Nakon izgradnje manastira Vratna sagradio je od kamena i opeke manju crkvicu – isposnicu, visoko iznad druge vratnjanske kapije, na skoro nepristupačnom terenu, i tu se povlačio na molitvu.

Za selo Vratna kažu da su ga zasnovali zakupci manastirskog zemljišta, Srbi iz požarevačkog kraja. Prema drugoj priči, manastir je svojim slugama umesto plate davao manastirsku zemlju koju su oni nastanjivali, i tako je selo zasnovano kao prnjavor.

Parkirali smo uz jedno razgranato drvo, u blizini visoke žičane ograde koja je opasavala manastirsko imanje. Tu je već bilo nekoliko automobila, ali ne i ljudi. Moguće da su i oni krenuli u šumu, tako da ćemo ih sigurno sresti. I baš u trenutku kada smo se spremili da izađemo iz auta krenula je snažna kiša praćena vetrom. Odakle li se sad ovo stvorilo? Malo smo razočarani, premda je nebo celo jutro olovnosivo i nagoveštavalo je loše vreme, a sunca niotkuda. Razmišljamo da li da odustanemo od obilaska kanjona Vratne i zanimljivih prerasti, ali tu misao smo odmah odbacili. Strpljivo smo sačekali i s prvim nagoveštajem popuštanja kiše krenuli prema šumi. Već kod prvog drveta, pedantno naslonjeni, čekaju nas drveni štapovi za pešačenje. Neko je na sve mislio, a u ovim uslovima, kada je tlo oko nas mokro i klizavo, štapovi će dobro doći. Vratićemo ih kasnije na isto mesto, trebaće još nekome.

Ulazimo u šumu, gustu, bogato ozelenjelu. Staza je odlično obeležena, zemljana, vijuga uzbrdo. Ima i kamenja, čiji zupci poput šiljatih očnjaka izbijaju iz zemlje. Blatnjavo je, kišica pomalo rosi, i mada bi poželeli sunce i suvo vreme, ni sada se ne žalimo jer je priroda zaista spektakularna. Stižemo do odvajanja za kameni vis, a na putokazu piše samo jedna reč: Krst. Odlučujemo da se i tu popnemo, ne želimo ništa da propustimo. Klizavo je, te se pri penjanju pridržavamo rukama, a zatim dolazimo do velike stene uz koju je pričvršćen konopac. Sada je uspon sigurniji, prijatniji, brži. Kamen je uglačan, klizav, ali opasnosti nema, zanimljivo je i izazovno. Nadamo se da nema zmija otrovnica, jer toliko uzbuđenja nam ipak ne treba. A i nije njihovo da izlaze na kišu.

Spretno stižemo do vidikovca na kojem je postavljen krst. Manastir gledamo kao na dlanu: ušuškan je među stene, miran je i spokojan. U blizini je Mala prerast, a nije daleko ni Velika. Nekada je staza do obe prerasti prolazila kroz manastir. Verujem da je tom stazom do crkvice-isposnice išao arhiepiskop Nikodim Tismanski, a moguće je i da stazica još uvek postoji, da je održavaju monahinje manastira.

Silazimo sa stene i produžavamo do Male prerasti koja je skoro potpuno sakrivena u zelenilu razgranatih krošnji. Ovde sve fantastično buja, mikroklima koju su stvorili reka, kamen, zemlja i sunce koje uspeva da se probije, jako pogoduje drveću i ostalom, niskom rastinju. Smatra se da je između prerasti postojao pećinski kanal, kasnije razoren procesom urušavanja. Mala prerast je visoka 34 metra (viša je od Velike prerasti!), dužine 15 metara, a širina otvora je 33 m. Ne pokušavamo da joj se približimo jer kiša pada skoro bez prestanka i zemljani se puteljak mestimično pretvorio u stazu za klizanje, tako da nastavljamo prema Velikoj prerasti. Inače, u nekoj povoljnijoj situaciji od jedne do druge prerasti može se stići i kroz reku, odnosno gacanjem kroz vodu ili prelaskom s kamena na kamen.

Nastavljamo stazom i stižemo do Velike prerasti, potpuno nepripremljeni za fantastičan prizor koji nas je dočekao! Da, bio je to doček Lepe Vratnjanke, koja nam je širom otvorila svoje dveri, ponosna na lepotu kojom odiše i pleni! Ovde se lako zaljubiti – mada naizgled divlje i neobuzdano, ipak postoji red, sklad i spokoj. Preostaje nam samo da uživamo. Zaseli smo uz jednu stenu, na suvo krušljivo tlo, i udisali tišinu. Sve je zastalo u trenutku, reka je zaćutala, ptice su bešumno letele. Ovde je vreme stalo, a mi smo srećnici, jer smo dobili delić ovog spokoja…

Vreme je da se vratimo kući, ali doći ćemo opet u ovaj deo istočne Srbije, još jednom proći kanjonom Vratne, zaći u pećinske lavirinte, pronaći malu isposnicu, produžiti do treće, Suve prerasti, gde reka ponire. Lepa je Srbija…