O Sutjesci, Neretvi, Tjentištu i Zelengori moj brat i ja smo slušali i učili od roditelja još kao mali. Na putu za more obavezna je bila pauza u Dolini heroja i obilazak Memorijalnog kompleksa Tjentište sa spomenikom i kosturnicom palih boraca u legendarnoj Bici na Sutjesci. Mama i tata su se trudili da nam približe istoriju i geografiju SFRJ, zemlje u kojoj smo tada živeli, ali smo mi, deca, bili slabo zainteresovani za sve to i samo nam je bilo stalo da što pre dođemo do mora. „Pa vi putujete kao koferi“, često bi tata znao da dobaci. Ipak, kada se radilo o ovim krajevima istočne Bosne, s pažnjom smo slušali njegovu besedu, pred monumentalnim spomenikom uvek ćutke stajali, ali i uživali u lepoti krajolika.

Nakon mnogo godina ponovo idem u te krajeve, ali sada potpuno drugim povodom. Naime, u Kalinoviku se u subotu 19.8.2023. održava V „Zelengora MTB maraton“ u organizaciji BSD Zelengora i vreme je da se moji drugari i ja pridružimo toj manifestaciji. Očekujemo uživanje u čarobnim predelima lepotice Zelengore, zanimljivu MTB vožnju, odlično druženje. Možda zvuči neskromno, ali mi uvek za sebe želimo samo najbolje i spremni smo za taj susret. 

Kao i uvek, ekipa s kojom Goran i ja krećemo na put je odlična: s nama su naši drugari iz Čačka Bilja i Milutin i bez obzira na neke probleme i prepreke koji su pokušali da nas spreče u našoj nakani, mi grabimo kroz noć… Odnosno, granicu s Bosnom smo prešli još za videla, napravili pauzu za sladoled u Višegradu, ali od Foče nadalje smo upali u mrak. Ništa strašno, sve dok nismo došli do kanjona Bistrice gde su nas dočekale zahtevne serpentine i vožnja koja je na momente bila baš dramatična. U stvari smo je takvom napravili mi, jer smo odličnu energiju s kojom smo krenuli na put zadržali sve vreme, učestvovali u svakom kilometru vožnje i virtuelno zajedno s Goranom okretali volan, menjali brzine, ulazili u krivinu jednu, drugu, nekoliko krivina zaredom, pa dok se izvučeš iz jedne duge, pa dve kraće lakat-krivine, a onda odmah upadneš u još jednu kojoj nikako ne vidiš kraja… Nižu se i tuneli, naglas se pitamo ko li ih je i kada probijao. Navigirali smo našem vozaču, pokušavali da u mračnoj noći pogledom sagledamo visinu litica koje su nas okruživale, dubinu kanjona, da čujemo huk Bistrice. Razmišljali smo kako li sve to izgleda danju i shvatili da ćemo ovuda opet proći na povratku kući i da će to biti odlična prilika da sve detaljnije vidimo. Nismo primetili da igde ima proširenje da se bezbedno stane i da osmotrimo okolinu, a nešto nam noću to i nije bila pametna opcija… Ipak da sačekamo nedelju.

***

Bilo je već dosta kasno kad smo pristigli u usnuli Kalinovik, planinski gradić smešten na 1070 m nadmorske visine, između Zelengore i Treskavice. Ispred hotela su nas dočekali organizatori biciklijade s kojima smo se srdačno pozdravili i zadržali u razgovoru oko najvažnije sporedne stvari na svetu koja nas povezuje, a to je u našem slučaju planinski biciklizam. Uz to idu i divni planinski ljudi i priroda, a pošto se već ponoć bližila shvatili smo da je vreme za počinak i odmor pred sutrašnju vožnju i celodnevno druženje. Još smo nabacili koju reč po pitanju vremenske prognoze, ali smo svi bili složni da lošu prognozu i kišu možemo zajedničkim snagama da oduvamo.. Nećeš ti nama pokvariti dan!… Bila je to naša mantra. Uostalom, videćemo da li smo želje pravilno usmerili i dovoljno snažno ih poželeli.

***

Jutro je svanulo vetrovito i toplo. Iznad naših glava s jedne je strane sijalo sunce, a s druge su se gomilali oblaci. Neko će ovde nekoga da nadvlada, ali ne bih sad o tim teškim temama.

Izašli smo ispred hotela, tu su već bili Bilja i Milutin a počeli su s raznih strana da pristižu i ostali MTB majstori. Desno od ulaza u hotel  parkiran je bicikl spreman za duga putovanja: i napred i pozadi su bile bisage a na korpi šator, vreća i podloga za spavanje. Nije bilo vlasnika bicikla, ali zato mi se pridružio ogroman šarplaninac koji me pratio u stopu narednih 15ak minuta. Otkud ovaj kucov ovde, da li se zna čiji je? Pitala sam, a odgovor je bio da je došao noćas u pratnji vlasnice bicikla (Nemice, tako rekoše – sve ljudi znaju!) koja pedala po Evropi. Devojka je rekla da ju je pas pratio dobar deo noći i bio joj zaštita i podrška. Izgleda da su se dobro složili, jer čim se pojavila i krenula u nastavak svog putovanja Kudravi se odvojio od mene i veselo mašući repom krenuo za simpatičnom Nemicom, moguće i svojom novom gazdaricom.

***

Na startu maratona je mnogo poznatih lica, biciklisti koje smo upoznali putujeći po lepim predelima Srbije, Bosne, Crne Gore, Hrvatske. Ogromna je to snaga, veliki su to ljudi i uživanje je i ponos biti deo te eruptivne energije. Dok se pozdravljamo i razmenjujemo reči zadovoljstva i podrške, povremeno pogledavamo u nebo koje je sve više pod dominacijom tmurnih oblaka. Mi i dalje prizivamo sunce i ne damo se brigama. Uskoro će start vožnje, a onda se prepuštamo bezrezervnom uživanju…

***

Prvih pet kilometara je lagano uhodavanje (tj. upedalavanje) i dodir s onim dobro poznatim vibracijama koje nas uvek vraćaju na ovakve skupove. Inače, nalazimo se na beloj liniji Via Dinarike, mega-planinarske staze koja prolazi zapadnim delom balkanskog poluostrva i spaja najviše planine i vrhove centralnih Dinarida. Dok grabimo poslednjim metrima asfalta prolazimo kroz seoce Jelašca podno Kaćuna i pored planinarskog doma ispred kojeg na kamenu sedi starina nemirnih očiju. Pozdravljamo ga, on otpozdravlja i mi nastavljamo vožnju.

Sve vreme je blagi uspon, a put širok, makadamski, milina za vožnju. Povremeno zastajemo, uživamo u druženju, lepoti zelenih pašnjaka i gorostasnih šuma. Velika je sparina i vrhovi u daljini su prekriveni putujućom maglom. Kišni oblaci nam se povremeno približe, ali mi smo jasno postavili cilj da do jezera dođemo bez pratnje kiše i verujemo da će nas dobra sreća poslužiti.

Sve se više penjemo, ima malo i spuštanja, pa opet uspon, ali intenzivan, uz nešto više znoja. Kada smo izašli na čistinu i pogledom obuhvatili brojne zelengorske vrhove – Stog na 1821 m, Orlovac i najviši Bregoč na 2014 m, shvatili smo da ćemo uskoro stići  do naše krajnje destinacije na ovom maratonu, Borilovačkog i Orlovačkog jezera i visine od 1950 m.

***

Na ulazu u budući turistički kompleks na Zelengori sreli smo se s kombijem zagrebačke registracije. Putnici iz kombija su nam veselo mahali, vozač nas je znatižljeno gledao a zatim, kao da ni sam nije siguran gde će, krenuo stranom suprotnom od naše. Za njima se prašilo i kratko smo ih pogledom ispratili, ali nedugo potom su se predomislili i krenuli za nama. Moguće da je naša energija bila dovoljno sugestivna i da smo ih dobro usmerili.

Prošli smo podno Stoga i tu se, naravno, slikali, jer nema toga ko je ovde bio a da mu se dominantni Stog nije nametnuo. Skrećemo udesno, mada je većina otišla pravo makadamom koji je potom vijugao u daljini, a put i vozači nestajali iza brežuljaka. Goran i ja prelazimo jednu prostranu livadu po kojoj kao da se sunce razbaškarilo, toliko je zlatom blještala. Još malo i pred nama se pojavljuje najpre Borilovačko jezero, a zatim s desne strane, na uzvišenju, planinska kuća ispred koje su već pristigli drugari. Tu su i organizatori maratona, a evo i kamere i novinara. Lep skup, a sad ćemo i nas dvoje da im se pridružimo.

Inače, Borilovačko jezero je jedino veštačko jezero na Zelengori, nastalo pregrađivanjem potoka podno brda Borilovac. Jezero nazivaju i Jugovo jezero, po lovočuvaru Jugi čija je ideja bila da se potok pregradi i napravi jezero. Kamena brana koja je tu sagrađena propušta vodu tako da je jezero protočno i ne manje lepo od ostalih, prirodnih jezera na Zelengori.

Nakon srdačnog i prijateljskog dočeka domaćina i dobrih sat vremena pauze u planinskoj kući, nastavili smo prema Orlovačkom jezeru koje je smešteno nešto niže u odnosu na Borilovačko, odnosno na 1438 m. Okupili smo se najpre na obodu jezera a zatim se spustili na obale. Bilo je tu i dosta kampera i šetača, a pojavio se i žuti kombi koji se takvom brzinom i sigurnošću spuštao niz padinu da smo pomislili da mu se zaglavila kočnica. Ipak, bilo je sve pod kontrolom. Kupače nismo videli, moguće da im je bilo previše hladno.

Kasnije mi je drugar Dule iz Podgorice ispričao da je pre nekoliko godina ovde i on kampovao i prvi i poslednji put jeo puževe, koje su spremile planinarke iz Foče. Ne znam šta se Duletu nije dopalo, ali verovatno se to isto ne bi dopalo ni meni. Ko će ga znati… Ali, rekao je i da ga je ujutro probudilo teško dahtanje velike životinje i pomislio je da je to sigurno međed, međutim su bila dva vola. 

Orlovačko jezero je izazvalo naše neskriveno divljenje i uzvike oduševljenja; jedno je od osam ledničkih jezera na Zelengori i okruženo netaknutom prirodom, impozantnim planinskim vrhovima i bujnim zelenilom. Dugačko je oko 350 m, široko oko 100, a prosečna dubina mu je oko 5 metara. Sada su svuda oko nas i borovnice i sve to zajedno zaustavlja nas da ostanemo ovde što duže. Ne žurimo jer je cilj s početka dana postignut – došli smo do jezera bez kiše, a ako bi i počelo baš sada da pada, ne bi ni malo marili.

Ipak, čeka nas Kalinovačka kotlićijada a pošto imamo odlične domaćine i mi treba da se pokažemo kao dobri gosti, pa smo krenuli nazad prema Kalinoviku.

***

Povratak je bio većinom spust, i to odličan, brz, nasmejan. Ma, ceo dan je bio fenomenalan! Bila je to erupcija dobronamernosti, fantastičnih doživljaja i predela na Zelengori i perfektna MTB vožnja u savršenoj organizaciji naših drugara iz Kalinovika! Mnogo je utisaka, predivne prirode, druženja, 60 km lepote i blizu 1000 m uspona nedrima raskošne Zelengore, zbog čega se i opet ovde dolazi! Domaćini su brinuli o svemu i svakome, o mnogobrojnim pojedinostima, uvek s osmehom. Vreme nas je savršeno poslužilo, a i zaslužili smo! Hvala svima, dobri ljudi!

Hvala na divnom dočeku, gostoprimstvu, uvažavanju. Divno je i velika privilegija biti gost Kalinovika i Zelengore! Dobili smo maksimum, ništa nije bilo prepušteno slučaju. Tokom vožnje smo imali bezrezervnu podršku i brigu domaćina koji su nam nesebično delili osmehe, iće i piće. Sve doživljeno na obalama jezera nikada nećemo zaboraviti! Na sve strane bili su prijatelji. Kišne oblake smo oduvali zajedničkim snagama, jer – bila je to odlična energija! Posle vožnje smo se okupili na Kalinovačkoj kotlićijadi, uživali uz muziku, smeh, kotlić i ostale đakonije, i odlično se zabavili. Pozdrav svima, uz želje za dobro zdravlje i još mnogo godina MTB druženja! 

I – idemo dalje, naravno!

Emira Miličević