Putevima tatinog detinjstva – Ošanjići, avgusta 2022 – III deo

Ako ste propustili prethodna dva dela sage Putevima tatinog detinjstva – Ošanjići avgusta 2022., evo ih ovde: prvi deo, i drugi deo. Sada možemo da nastavimo Put: 

Čudna neka tišina, uvukla se u zemlju i u kamen pa prkosi zvuku kiše koja tiho rominja. I naši se koraci i glasovi utapaju u mirno okruženje. Hodam puteljkom koji od crkvice Sv Petra i Pavla vodi prema kamenim stolicama, a ideja je samo jedna: da pronađem kuću u koju je moj otac dolazio da se greje i suši kad se mokar od kiše vraćao iz škole, a takav nije smeo pred majku, i ako imam sreće da se upoznam s potomcima žene koja ga je u toj kući dočekivala kao svoje dete.

Kamene (sudačke) stolice u selu Ošanjići
Crkva Sv Petra i Pavla, selo Ošanjići (Stolac), Hercegovina

Okruženje kojim se krećem mi je poznato, mada ovde nikada ranije nisam bila, osim kod kamenih stolica. Prve fotografije crkvice videla sam tek pre četiri godine, nakon posete mog drugara Gorana Stamenkovića ovim krajevima. Goksi je u blizini sreo mog rođaka i taj susret opisao kao jako lep i koristan. “Upoznao sam neke od tvojih Ratkušića i uživao sam na Ošanjićima”, pričao mi je tada, i bila sam ponosna na tatinu Hercegovinu i zahvalna Goksiju što je tako lepo pričao o selu tatinog detinjstva. Goksi je letos otišao od nas ovozemaljskih, preselio na neke druge puteve i planine, i sada je prilika da mu odam počast i zahvalnost. Putuj, Gorane, neka su ti laki nebeski koraci!

Nasred staze srećemo se sa čovekom čija je porodična kuća “tu u blizini”, tako je rekao, premda sad živi u Španiji. Ipričam mu koja sam, čija, iz koje familije i zašto sam ovde došla, a on mi odgovara da je žena o kojoj pričam njegova nena (baka), da kuća postoji, ali je značajno izmenjena, obnovljena. Presrećna sam i svi zajedno odlazimo prema toj kući, a ja se i opet hvatam za telefon i zovem tatu. Sada i tata s nama ulazi u deo kuće gde je dolazio kao mali nestašni školarac, a mesto gde je bilo ognjište još uvek je vrlo uočljivo. Tu su i nenini potomci, pokazuju mi kuću i deo gde je bio divan na kojem je zbog invalidnosti ležao njihov rođak dok je pravio opanke.

Malo je vremena a želje velike i jasno je da ću i opet ovde doći, jer sve što bih volela da vidim i o čemu bih volela da pričam sada samo krajičkom oka i ruku dotičem, ali punim srcem i dušom.

Kuće Ošanjića

Ponovo smo u autu. Stric vešto prelazi preko krupnog kamenja, kod naglog skretanja malo se zanosimo, njemu je to sve normalno, ovo je njegov teren, njegov život. Ja sam duhom pomalo odsutna, još uvek mislima uronjena u davnu prošlost, u godine posle završetka II svetskog rata kada je neimaština vladala na sve strane, a pogotovo u ovako krševitim predelima gde je uvek bila borba za goli život, za koricu hleba. Kad god bi se brat i ja prepirali oko toga ko će ići u nabavku, tata nam je pričao: Dobili smo odmah posle rata kravu, nazvali smo je Vezulja i ona nam je bila glavni izvor hrane. Nekada smo dolazili i do novaca, pa sam onda išao u Stolac da kupim hleba. Čekam u redu po dva-tri sata i taman kad se i ja približim više ga nema, sve je prodato. Jednom mi se dogodilo da sam uspeo da dođem do hleba, ali bio sam toliko gladan, a hleb je tako divno mirisao da sam počeo da ga čupkam. Dečije naivno mislio sam da to majka neće ni primetiti. I tako sam malo po malo čupkao i pojeo skoro pola hleba. Kad sam došao kući rasplakao sam se jer sam shvatio šta sam uradio, a onda sam se uplašio da ću biti kažnjen, pa sam plakao još više. Međutim, majka je uradila nešto potpuno drugačije od onoga što sam očekivao – nije me kaznila već se i ona rasplakala.

Pogled sa Ošanjića na Vidovo polje
Tvrđava Vidovski (Vidoški grad) na brdu iznad Stoca

Poskakuje golf i vraća me u sadašnjost. Zaustavljamo se i izlazimo iz auta kod vidikovca s pogledom na plodno Vidovo polje. Ranije tokom dana, kada smo se iz pravca Stoca penjali prema Ošanjićima, gledali smo se sa tvrđavom Vidovski (Vidoški grad) na brdu Križevac, dosta dobro očuvanom, ali nedovoljno arheološki istraženom. Pretpostavlja se da je tvrđava ime dobila po reci Vidoštici, današnjoj Bregavi. I definitivno čitava ova regija odiše bogatom istorijom i moglo bi se o mnogočemu pričati do unedogled, ali sad smo ovde iz potpuno drugog razloga.

Daorson, Ošanjići

Nakon kratkog zadržavanja na vidikovcu nastavljamo prema mestu koje ceo dan s nestrpljenjem priželjkujem da vidim, pa sam se čak u jednom trenutku zabrinula (naravno, nepotrebno!!) da do tamo nećemo stići…

– nastaviće se –

Zvoncajte