Trodnevni boravak u turskoj oblasti i gradu Bolu završili smo na spektakularan način i za pamćenje; spust sa planinskog venca Koroglu po snežnoj i gradonosnoj mećavi koja se nije predavala niko od nas neće zaboraviti, a po silasku s planine naša je graja dovoljno govorila koliko smo srećni i zadovoljni. Pa, gde smo mi to bili?, pitam Milutina, ponosna na sve nas što smo se tako vešto izborili s vremenskim nedaćama, a Milutin spremno odgovara: “U šopingu, kao i sav drugi normalan svet!”

I ja svašta pitam, gde bi nedeljom išli nego u šoping?! Ali sutra je novi dan i potpuno nova avantura: idemo u Centralnu Anadoliju, u srce Turske, „zemlju divnih konja“ – jer tako zovu Kapadokiju u kojoj su nekada davno konji slobodno živeli, sve dok stari narodi nisu počeli da ih love i pripitomljavaju. Kapadokija je oblast poznata po neobičnim, jedinstvenim formacijama stena, u dubokoj geološkoj prošlosti nastalih od vulkanske lave i peska koje su izbacivali obližnji vulkani, sada planine Erdžijas Dag (3917 m) i Hasan Dag (3268 m) U pećinama Kapadokije pronađeni su praistorijski crteži sa prikazima erupcija koji su dokaz da su ovi vulkani bili aktivni sve do perioda neolita. Pod uticajem jakih vetrova i kiša lava se hladila, oblikovala i u kombinaciji s vulkanskim pepelom pretvarala u blato od kojeg je vremenom nastao tuf – mek i porozan kamen, lak za oblikovanje, u kojem je erozija urezivala doline i kanjone plodnog dna i strmih litica. Tako su nastale i čudesne formacije, „vilinski dimnjaci“, koje su preplavile regiju i u kojima su u periodu ranog hrišćanstva, kada je ono bilo zabranjeno, a hrišćani proganjani, ljudi gradili kuće, manastire i podzemne gradove.

Goreme u prevodu znači Ne možeš me videti, što govori da su hrišćanske crkve građene u tajnosti. U crkvicama je, da ne bi bili otkriveni, na zidovima putem linija i simbola ispisivan tajni jezik hrišćana, a svaki je simbol imao svoje značenje. Ovde je rođen Sveti Đorđe, jedan od navećih pravoslavnih svetaca. Kapadokija je od 1985. godine kroz 7 celina na listi svetske baštine UNESCO, a između ostalih su to Nacionalni park Goreme i podzemni grad Derinkuju u koji ćemo zaviriti kroz dan-dva. Biće tu još znamenitosti, poput leta balonom po čemu je ova regija takođe poznata, biće i lepih vina, ali idemo – jedno po jedno.

Tih 500 km od Bolu do Goreme i nisu bili problem jer su ovde autoputevi odlični, brzi, a okolni pejzaži raznoliki i veoma zanimljivi. Ipak, po dolasku u Goreme bili smo nestrpljivi da se što pre smestimo u hotel i krenemo u obilazak grada. Da li sam konačno na mestu o kojem godinama maštam? Da li i opet svoje želje i snove pretvaram u javu? Srećna sam, odavno sam ovo želela, i nestrpljiva sam da što pre krenem na prvi sastanak sa čudesnom Kapadokijom!

Prolazimo centralnom gradskom ulicom koja je s obe strane omeđena radnjicama, brojnim turističkih agencijama, hotelima i restoranima. Ljudi su nasmejani, susretljivi, nenametljivi. Nailazimo na prvi oldtajmer, plavi, nešto dalje je crveni, pitamo se čemu li služe, da li je slučajnost što su tu? Ulazimo u prostorije turističke agencije, raspitujemo se za  let balonom, ima li mesta, koja je cena, a pogled mi zastaje na dugim svečanim haljinama od satena: plava, crvena, zelena, sa većim dekolteom ili manjim. Skećem pažnju sa haljina, slušam razgovor našeg vodiča sa čovekom iz agencije koji kaže da baloni nekoliko dana nisu leteli zbog lošeg vremena, jakog vetra, tako da trenutno nema slobodnih mesta, a i cene su poprilično skočile. Naći ćemo negde drugde, razmišljamo, mnogo je turističkih agencija koje u svojoj ponudi imaju i let balonom. 

Idemo dalje, prelazimo na drugu stranu ulice, pratimo putokaze i dolazimo do vidikovca Love hill. Sve oko nas prekriveno je finim slojem bele prašine, već se gledamo sa čudesnim vulkanskim formacijama, neobično je, potpuno drugačije od bilo čega što sam do sada videla. Neke od vilinskih kućica pretvorene su u restorane i hotele, a one koje su počele da se obrušavaju su napuštene. 

Izlazimo na prostran plato i zadivljeno zastajkujemo dok pogled nemirno i u nemom oduševljenju prelazi preko raznolikih formacija spretno prirodom grupisanih. Ispod nas je ceo grad uronjen u stene, koji nastavlja život nekada davno ovde započet. Širimo ruke u neverici jer ovoliko lepote, magije, neobičnosti, prizora koji kao da pripadaju nekoj drugoj planeti, niko od nas nije očekivao. Radost je opipljiva, a uzbuđenje nemerljivo.

Stani, zagledaj se u daljinu, sedi, zaćuti, zamisli se, uroni u svoju utrobu, pronađi u sebi davno zaglavljenu emociju koja će te sada spojiti sa snažnim duhom naroda koji je ovuda kroz vekove prolazio i živeo… Spoznaj sreću i uzvišenost života, prihvati poklon koji ti se upravo pruža, i nećeš se pokajati. Sve ovo je radi Tebe. 

Nastaviće se…