Dođe i ponedeljak, naš treći dan u Turskoj. Stacionirani smo u gradiću Bolu, u crnomorskoj regiji, na starom putu Istanbul-Ankara. Šumovit je to planinski kraj ispresecan dolinama, ravnicama i klancima kroz koje se probijaju reke sve do mora. Ovde je idealno podneblje za uzgoj čaja, pa zato i nije čudo što nam okrepljujući topli napitak kojim nas služe u restoranima deluje kao da je od netom ubranog bilja.

Juče smo obilazili prirodne znamenitosti ove regije, a danas nas čeka prava poslastica i planinski lepotan – Koroglu Tepesi, najviši vrh planinskog masiva Koroglu (2499 m). Zaželeli smo se planine i već smo nestrpljivi da iskusimo nešto novo. Jutro je prilično toplo, mirno, a snaga sunca prigušena gomilanjem oblaka. Neće valjda kiša… Šuškamo između sebe, ali se tešimo da nismo od šećera i nadamo se dobroj sreći. Spremni smo za kratku vožnju autobusom do početne tačke i za instrukcije vodiča.

Ispočetka uživamo u lepoj prirodi koja nas okružuje, ali ubrzo se javljaju prvi upitni pogledi i uzvici čuđenja. Naime, autobus je skrenuo sa asfaltnog puta, prešao na makadamski, ni traga od ljudi, ulazimo u sve gušću šumu, put je sve uži, i dalje mislimo da je ovaj makadam kratkotrajan. Međutim, nema od toga ništa, jasno je to svima, sve se više penjemo obroncima planine, vazduh je sve oštriji. Put je uzan, sada i da hoćemo nemamo gde da okrenemo, vratimo se i izađemo na pravi put. Da, pravi put, jer jasno je da je ovaj pogrešan i da nas neće odvesti do ski-centra odakle smo trebali da krenemo. Preostaje nam da stignemo do prevoja i proširenja puta, tu se iskrcamo i krenemo u pešačenje. Na nekih 300-400 metara od nazovi raskrsnice u planini je seoce, iz dimnjaka se vije dim, čuje se lavež pasa, među kućama se kreću ljudske figure. Tu će naši vozači da dobiju korisne informacije i sačekaju nas u ski centru Kartalkaya. Iskustvo više, tako smo pomislili, i krenuli u naš dan.

Uspon je ispočetka ujednačen, kroz prostranu šumu, zatim prilično zahtevan, većeg nagiba. Predeli su fenomenalni, a posebnu im dinamiku daju kontrasti: plavo pa sivo nebo, tamni pa beličasti oblaci, sunce koje obasjava padine i livade, a ona strana do koje ne dopire je tamna i mistična; što se više penjemo sve su veće površine pod snegom, a vulkanske stene zelenkaste, interesantnih oblika. Ovde staze nisu obeležene, nema poznatih planinarskih znakova, teško se može doći i do neophodnih karata za sigurnije kretanje po terenu, jer je to – tako kažu – državna tajna, zbog terorista.

Oko nas su prostrane livade i pašnjaci, mnogo zelenog, naiđosmo i na skupinu katuna ali ni traga ni glasa od stoke ili ljudi. Neki od katuna se još dobro drže, na vratima im katanac, a drugi se predaju zubu vremena: na jednom vrata zlokobno škripe i udaraju i pod najmanjim daškom vetra, ispred druge je klupica koja kao da prkosi nevoljama. Mnogo je tužno. Gde su ovčice, kravice, psi čuvari? Gde su pastiri?

Idemo dalje, već smo na nekih 2200 m n.v., vreme se menja, stižu crni oblaci, vetar ih brzo kotrlja, a za njima se valja magla. Teška, zlokobna. Evo i prvih kapi kiše, fotoaparat stavljam u ranac, oblačimo kabanice, vetar se pojačava, da li je možda vreme da se zaustavimo u daljem penjanju i krenemo nazad? Malo sam zabrinuta, setih se i vremenske prognoze koja je bila vrlo precizna: kiša, vetar i pad temperature kreću od 12 sati, posle 15 h će to biti snažni udari vetra, grmljavina, nevreme, značajan pad temperature. Vodič odlučuje da nastavimo, i za tu odluku smo čak kratkotrajni bili i nagrađeni: sunce se ponovo vratilo, toplota, vedro nebo. I dalje se penjemo, ali već nakon tridesetak minuta nebo se razgoropadilo, kiša jako pada, počeo je grad, vetar sve jače duva, grmi. Najpre je to bila grmljavina izdaleka, potmula, prigušena, ali se približavala i nije nam bilo svejedno.

Sad idemo brzo, spuštamo se do katuna, ulazimo u jedan koji je otključan i konačno se sklanjamo od nevremena. Nakon dvadesetak minuta stiže i ostatak ekipe, kiša jenjava, nebo se umilostivilo i vreme je da se ide dalje. Očekujemo još naleta vetra i kiše i bolje da iskoristimo ovaj predah da odmaknemo što dalje. Krenusmo užurbano, livade su natopljene vodom, gacamo po baricama, idemo, idemo, … Opet kiša, vetar, grad, grmljavina. Ništa nas ne remeti, nastavljamo, sa svakom zrakom sunca odeća na nama se suši, pa se opet natapa kišom, i sve tako naizmenično. Prolazimo kroz šumu, rečicu ne možemo da pređemo pa je zaobilazimo, penjemo se, izlazimo na jedan prevoj, drugi, nekima je manje naporno, drugima više, ali ide to nama. Hladno je, ali dobro je što se kiša ipak povremeno povuče i da nam šansu da se malo opustimo i izaberemo najbolju strategiju za dalje napredovanje. Treba preći još dva-tri prevoja i stići do ski-centra; imamo koordinate, imamo komunikaciju sa vozačima, sve je ok, ali dan brzo odmiče i nema mesta usporavanju.

Ponovo magla, sada nas sve više obavija, vadim čeonu lampu, bolje da mi je pri ruci. Vetar je sad agresivan, huči i buči, hoće da sruši, stižu i prve kocke leda, velike, sve veće i sve snažnije, teške i bolne. I sve naglo prestaje, opet zatišje, a onda sve još puno intenzivnije: vetar užasan, magla gusta, bela, grad snažan, boli, boli.. Ledene iglice se zarivaju u lice, traže slabu tačku, grad nemilosrdno udara po glavi, nogama, butine najviše trpe. Okrećem se leđima i tako štitim i lice i noge, u tom trenutku je najjače udare verovatno primio moj ranac jer sam osetila manje boli. I ostali oko mene se snalaze, i, što je najvažnije, napredujemo, ne stajemo. Zabrinjava nas potmula grmljavina, ali stiže i spas u vidu kućice pored ski-staze. Odlično, otključena je, a i da nije mi bi sigurno našli način da uđemo, ugrejemo se i sačekamo da najjači nalet kijameta prođe. Imamo još 600 metara do cilja, do ski-centra, ali treba da sačekamo da barem grmljavina prođe i magla se malo raziđe. U grupi je devojka kojoj je hladno, trese se od hladnoće, grupa je opkoljava, bodri, greje svojim telima, masažom, garderobom. Sve se smiruje, nevreme jenjava, svi smo dobro, raspoloženi i spremni za poslednje metre. Istrčavamo iz kućice, prelazimo preko novonapadalog snega, brzim koracima silazimo do ski centra i hotela koji ne radi, ali nas tu čeka naš prevoz i naši vozači. Uuuuuuhhhhh… Sreeeeeećnaaaa!! Kakva avantura, kakav neverovatan dan, i to – gde? U sred Turske! Jupiiii! Uspeli smo, hvala ekipi za veliku srčanost i perfektan doživljaj, a sada presvlačenje u suvo i toplo i pravac kupka sa termalnom vodom! Znala sam da prvo moramo da je zaslužimo!