Subotu je ispratila jaka kiša. Noć je bila mirna, a moji snovi na talasima nemira. Nedelja je osvanula tiha, osunčana.

Nas smo četvoro, mtb specijalaca, na putu za Valjevo i Debelo Brdo. Iskrcavanje i početak današnje vožnje je na Pašnoj Ravni. Tu nas već čeka Barda, došao je sam iz Novog Sada. Kaže, uželeo se prijatelja i dobre freebiking vožnje. Lepo se ispozdravljali, i krećemo. Nekih 500 metara je asfaltni spust, nakon kojeg skrećemo desno na makadamski put . Nema cile-mile, već odmah jak uspon. Prvi kilometri jesu malo zahtevniji u smislu neprekidnog penjanja, ali sa svakim narednim usponom vidici su sve lepši, a pogledom zadovoljno prelazimo preko pitomih brežuljaka i zazelenjelih pašnjaka. Livade su bogato ukrašene zlatnim cvetovima, vazduh resko struji i donosi fino zujanje pčela. Put prelazi u zemljani, pa opet u makadamski, ali sve je vrlo gostoprimljivo i darežljivo.

Dolazimo do sela i raskrsnice gde, za razliku od prethodne nedelje kada smo penjali Bobiju i nastavili pravo, sada skrećemo levo i grabimo ka klisuri Trešnjice. Postepeno se i sve više spuštamo prema klisuri, koja je, uz kanjon Uvca, jedini prirodni rezervat beloglavog supa. Nadvijaju nas litice Gvozdačke stene.

Teren je sve suroviji, pod točkovima se kotrlja krupno kamenje, proklizavamo, ali sve vrlo kontrolisano. Pogledi su veličanstveni, snaga i moć koja izvire iz planine je sve opipljivija. Trek skreće levo, kroz šumu, ali put nam se čini prilično nezahvalan za vožnju. Stojimo tu u dilemi, kadli iz šume izlazi stado uplašenih ovaca. Teraju ih čobani, koji nam preporučuju da nastavimo makadamskim putem.

Spust je sve jači, adrenalinski. Stižemo do jednog zaseoka, koji pripada mesnoj kancelariji Gornje Košlje. Ispred kuće je gazda sa sinom, dečak od 12 godina, koji je jedini učenik škole u Gornjem Košlju. Domaćin nas zove na okrepu. Prihvatili bi mi poziv, zašto da ne, gorštaci uvek pričaju veoma zanimljive priče. Ipak, nebom su počeli da se navlače crni preteći oblaci, te smo odlučili da se ne zadržavamo kod ljubaznog domaćina. Obećali smo da ćemo opet doći i zaustaviti se u njegovom lepom dvorištu podno stena koje se nadvijaju nad lepim gazdinstvom.

Još samo malo i evo nas u koritu Trešnjice. Zaslužena pauza.

Noge smo malo rashladili u čistoj rečici i pripremili ih za vreo uspon. Prelazimo preko starog gvozdenog vojnog mosta koji uspešno odoleva zubu vremena. Napuštamo Trešnjicu, vrlo brzo se odvajamo od korita, uspon je sve jači, a oblaci sve turobniji. Na sve strane zamamno nam se nude maline. Nismo im odoleli, a i zašto bi. Jeste Goran, ali njegov izbor je bio da legne na livadu između dva stoga sena i prepusti se kratkotrajnom snu pravednika.

Ubrzo počinje sitna kiša, pa sve jača. Dolazimo do jedne napuštene staje, odlične za sklanjanje od nevremena. U tom trenutku kreće jak pljusak, i mi pravimo još jednu pauzu. Odlična smo ekipa, mnogo puta smo se već zaticali u ovakvoj situaciji, pripremljeni smo za sve zgode i nezgode. Goran je od kese napravio suknjicu i navukao je preko pantalona, ne bi li mu straznji deo ostao suv, Žabac se ne odvaja od štitnika za laktove i kolena čak ni ispod providne pelerine. Svaki od njih je dao svoj doprinos ne bih li imala dobre fotke uz koje ćemo se svi kasnije slatko smejati.

Preko puta staje je malinjak odličnog roda, koji nas je sve vreme mamio, ali je toliko kiše napadalo, da nismo hteli da se uvaljujemo u blato. Tačnije rečeno, niko osim Žapca. On ne može da odoli voću, a kasnije je po selu tražio i ko prodaje dobro slatko i džem od malina. Kiša je konačno prestala i možemo da nastavimo vožnju. Uh, kakva vlaga! Šuma isparava na sve strane, i, kao da čujem njen tihi jecaj. Srećni smo što ne kisnemo, ali osećamo i blagu teskobu zbog sve gušće magle koja nas postepeno i skoro u potpunosti obavija. Sad već ne može da se vozi, prilično je rizično, doslovce se vidi samo metar-dva puta ispred. Odjednom se navlači neka čudna tišina, osvrćem se oko sebe, sama sam, Goran bi trebao da je negde blizu iza mene, zovem ga, ali on, zaglavljen u nekim svojim mislima, ne čuje i ne odaziva se. Tu zastanem, pomislim, ajd, polako, ne može ni to večno traje. Planina je to, ona živi, bilo joj povremeno jače otkucava, tada ona uzdrhti i svoje negodovanje prelije preko visokih vrhova.

Stojim tako usred tog tihog belila, i svi oni noćni nemiri postepeno uranjaju i stapaju se u vreme koje je utihnulo.Trenutak ili dva nemog iščekivanja. Praznina kojom se puniš. Sva surovost stena, zaglušujuće kapi kiše, grmljavina koja je parala nebo, kliktaji uznemirenog beloglavog supa… Sav taj naboj odjednom je iščezao, i ja sada prstima dodirujem finu tišinu. Noge su otežale, ali na kratko. Novi se duh rađa i vodi me dalje.

Stižemo do visine od 1220 m. Tu bi trebalo da je vidikovac, ali u ovakvim okolnostima važno je jedino bezbedno nastaviti put. Sad već počinjemo da se spuštamo s planine. Mnogo je bara, blata, hladno je, vetar se pri spustu pojačava, kamenje se kotrlja ispod nestrpljivih točkova. Izlazak na asfalt. Kraj. A, iza svakog kraja novi početak. Povratak za Beograd u dugu olujnu noć. Sada su moji snovi mirni.