Buđenje već oko 6, umivanje, kafa i doručak ispred šatora, trava puna rose, malo je i hladnjikavo, a nije ni čudo; nalazimo se na Zlataru, na 1230 m nadmorske visine, okruženi borovom šumom. Kamp smo juče popodne, po završetku drugog Čiker-MTB dana, podigli na livadi pored hotela „Panorama“; dok smo pripremali večeru ispred šatora, stigla je i TV-ekipa, iskreno zainteresovana za naše brdsko pedaliranje i sve što doživljavamo na takvim našim putovanjima. Zaustavili su se ispred šatora gde smo Goran i ja upravo začinjavali salatu, dok se čorbica hladila. Da li volimo kampovanje? Paaaa… Gde me nađe… Nekad volim, i super mi je, ali ima dana/noći kada nisam oduševljena, jer buđenje pod kišom, pakovanje opreme pod tom istom kišom, … i tako to…. Eeeee… Pa, priznajem da to ne obožavam.

Sunce je već uveliko odskočilo, ceo je kamp na nogama, pakuju se šatori i ostala oprema, smeštaju u kamion, a mi spremni za još jedan čudesni Čiker-maratonski dan. Nakon zajedničkog fotografisanja sa predstavnicima TO “Zlatar”, ali i ostalima koji su došli da nam požele srećan put i lepo vreme, jer to se putnicima uvek poželi, krećemo u naš treći MTB-dan, od ukupno šest. Sada smo već dobro “uhodani”, odnosno upedalani, kako se već kaže kad si na točkovima; druženje je odlično, zajedno smo, pomažemo se po potrebi, ne odvajaju se grupice – znate ono – kao, sada je neko važniji od onog drugog, pa da pokažemo kako smo baš mi posebni, bolji, pa se onda drugi ignorišu.. Ajoj, kako su ljudi puni frustracija, od sebe se ne može pobeći, naravno, ali, hvala Bogu, ovde takvih nema, barem ne ove godine, na ovom maratonu. Za ostale godine nema garancija, to će sve vreme pokazati.

Ali, da se vratimo na ovaj treći maratonski dan. Najpre ide spust, još je hladovina, brrrr, ruke su hladne, ali ubrzo počinje uspon, i, naravno, sledi pregrevanje. Početni asfaltni kilometri ubrzo prerastaju u zemljane i makadamske. Sve vreme se krećemo područjem Specijalnog rezervata prirode Uvac, i Klisure reke Uvac, sa fantastičnim pogledom na reku i jezero. Oko nas su zeleni pašnjaci i crvena zemlja – sve je tako raskošno. Na pauzama nam društvo prave konji i krave, ni malo se ne uzbuđujući zbog našeg prisustva. Gledaju svoja posla.

Ponovo smo na asfaltu, sledi spust, sve smo bliže Sjenici, uzbuđenje je ogromno, većina nas nikada nije bila na Sjeničkom jezeru, već ga „poznajemo“ samo sa turističkih brošura. Još samo malo, i evo nas! Pored puta nas čekaju naši domaćini, Sjeničani, TV-ekipe žele da nas intervjuišu, da čuju kako teče naš dan na točkovima, i kako nam se dopada u njihovom kraju. Šta mogu da kažem? Oduševljena sam, organizatori maratona čine sve da nam bude maksimalno lepo, prijatno, da samo po dobru pamtimo ova putovanja; krajevi kroz koje prolazimo su predivni, ljudi koje srećemo i upoznajemo predobri… Hvala svima, još jednom hvala svima, svi mnogo dobijamo ovim maratonom, činimo sebe boljim ljudima; zahvalni smo za sve što dobijamo i što naučimo o životu koji nas okružuje. Zaključaka je više, ali, ono što se uvek provlači, kroz sve priče: od života se ne sklanja, već mu se smelo ide u susret; život je da se živi!

Usledilo je zajedničko fotografisanje na platou Pirevina, sa pogledom na raskošnu „potkovicu“ koju pravi Uvac; mnogo oduševljenih uzvika, osmesi „od uveta do uveta“… Lepota na sve strane. Ipak, valja nam ići dalje. Velika je vrućina i značajno nam otežava vožnju, ali sve lepote koje obilazimo zaslužuju i da se malo pomučimo. Ulazimo u Sjenicu, idemo prema parkiću ne bi li našli malo hladovine, čujemo muziku, a ni na kraj pameti nam nije bilo da je to dobrodošlica nama namenjena. Kad smo se približili parku, sve je bilo jasno: čekali su nas predstavnici turističke organizacije i opštine, ali i prelepe devojke u narodnoj nošnji koje su nam ponudile sendviče i sokove za okrepu.

Pa, hajde da se upoznamo sa divnim sjeničkim drugarima, obavezno je i fotografisanje, a može i malo plesa, naravno! Ne smeta vrućina, ni umor, ovde se oseća neverovatno dobra energija! Na kraju smo se svi ućutali u debeloj hladovini, neko koristeći pauzu za dremku, a neko za užinu. Uskoro je došao trenutak i da se ide dalje, ali, jasno je bilo, u druželjubivu i gostoprimljivu Sjenicu ćemo i opet doći!

Sledi nam penjanje na Jadovnik, pa dalje do Sopotnice. Na nekim od tih mesta ranije sam bila, ili nisam, i veoma su atraktivna, ali, kao i obično, mene oduševljaju i ljudi. I, sad je vreme da vas upoznam sa jednim veoma neobičnim Čovekom. Naime, tada mi je zaista delovao neobično i neobičan, a kasnije, kada smo se bolje upoznali, shvatila sam – to je prosto On, i za sebe je sigurno sasvim običan, i čemu onda moje čuđenje? U stvari je to bila zainteresovanost: kada smo prelazili preko jadovničkih pašnjaka, pored nas je trčao nasmejan čovek, i usmeravao nas. Povremeno, kada bi naišao na stado ovaca, zaustavio bi se da malo popriča sa pastirom. Već u sledećem trenutku bi se trčeći popeo na brežuljak, odakle bi nas fotografisao, pa nastavio da trči. Ali, fotografisala sam i ja Njega, i to mi je mnogo draga fotka. Dakle, sve vreme pričam o Vjekoslavu Joksimoviću – Veki, zaljubljeniku u njegovo rodno Prijepolje i Jadovnik, Čoveku koji se bori za očuvanje flore i faune na jadovničkom prostranstvu. Više o Veki u sledećim nastavcima, jer kad pričam o Njemu, kao da pričam o grupi ljudi. Svuda stigne, mnogo uradi i ostavlja snažan pečat svojim mnogobrojnim dobročinstvima.

Na Jadovniku vetar, ali prija, blago rashlađuje. Polegali smo po travnatom tepihu, a predahnuli su i naši bicikli. Nakon pauze od nekih pola sata jedva se pridižemo, nekad ne valja ni previše se opustiti, noge otežaju, nije ih lako ponovo vratiti “u pogon”. Nastavljamo naše pedalanje sve do Sopotnice, gde završavamo treći Čiker-maratonski dan. Prošle godine smo slapove obilazili po kiši i baš hladnom vremenu, sada imamo sreće, i nakon što smo se smestili, ko u kampu, ko u planinarskom domu, ili čak i u okolnim seoskim domaćinstvima, krenuli smo u šetnju. Ubrzo je pao mrak, i vreme je za predah. I u sutrašnjem danu biće mnogo zanimljivosti i pustolovina, pa treba ove današnje polako u snove smeštati. Zvezdana junska noć.