Buđenje na 900 m nadmorske visine, u planinskom selu Dragnić Podovi podno Lunje glave. Gde je to? Pa, u blizini Šipova. A, gde je Šipovo, pitaju me dalje. U Republici Srpskoj, na ušću reke Janj u Plivu. I opet pitanja, mnogo pitanja, ali i ja sam prvi put ovde, i učim, slušam, upijam lepotu ovog kraja. Juče sam s mojim drugarima – planinarima, i vodičem Vladom Radivojevićem (PD „Azimut“), bila na planinskom masivu Vitorog, na vrhovima Mali i Veliki Vitorog. S nama je bio i vodič PD „Vitorog“, Dušan, a po spustu s planine usledila je još jedna raskoš prirode – Janjske otoke! U sumrak smo stigli u mestašce nekada poznato pod imenom Dragnjić, da bi 1971. naziv promenjen u Dragnić Podovi. Smestili smo se u planinarskom domu, opustili se, odmorili, družili, razmestili se po sobama, pa na spavanje. A, u drugom danu… Jutro prohladno, ali prvu jutarnju kafu ipak pijemo na klupi u dvorištu doma. Cupkamo u mestu i tako se zagrevamo, a doručak delimo sa seoskim psima. O ogradu se tu i tamo očeše po neka krava, a i konji pasu u blizini. Dok sunce izranja iznad njihovih prijateljskih glava, zajedno prave predivnu sliku.

Brzo se pakujemo, vešti smo u tome – često putujemo, istražujemo. Sada se ukrcavamo u kombi, i pravac – selo Pljeva i izvori reke Plive, još jedan atraktivan lokalitet opštine Šipovo. Iz kombija smo izašli na uređenom parkingu uz turistički kompleks „Pliva“, i idemo prema izvorima; ima ih nekoliko, od kojih su dva najveća, „glavna“, pa ćemo njih da posetimo. Inače, pored sela Pljeva izvire i rečica Pljeva, a naziv su dobili po pljevi (plevi) koja je dolazila sa vršidbe iz Glamočkog polja, a voda ju je izbacivala na samom vrelu reke. Šta je pleva? U nekim davnim godinama verujem da nije trebalo to nikome objašnjavati, ali sada… Pleva je otpadak od vršidbe žita, vrlo je sitna, skoro praškasta, a kada je „na gomili“ veoma je meka i prijatna za igru – barem je to bilo nama deci kada smo leta provodili na selu i jedva čekali vršidbu, a obavezno se prijavljivali da „pomognemo“ oko pleve. Odraslima je to, naravno, smetalo, jer su nas grdili i jurili da sve to posle skupljamo, ali i to je bio deo igre.

Idemo kružnom šumskom stazom, sve pored Plive; poskakuje reka, penuša, baškari se i brza, pa i mi uhvatimo korak s njom. Tako opčinjeni stižemo do prvog izvora koji izbija iz velike stene i pećine na 483 m nadmorske visine. Voda je bistra, zelena, brza i hladna. Na mestima gde prelazi preko crnih uglačanih stena i sama poprima tajanstvenost crne. Zadivljeni, idemo dalje, prema drugom izvoru. Na dosta mesta su klupe za predah, sve je lepo uređeno, čisto, odiše mirom. Drugi izvor je skoro pa presušio, leto je, nije ni čudo. Sišli smo do stena obraslih mahovinom, dosta je klizavo, voda se tu i tamo pojavljuje, ali škrto. Pravimo kratku pauzu, pa izlazimo iz šume, prolazimo pored seoskih kuća, pa pored vodenice, i vraćamo se prema našem kombiju. Sad je već sunce visoko odskočilo, jako je vruće, ali već ćemo se snaći, kao i obično, i pronaći novi izvor hladovine i uživanja.

Pa, gde ćemo? Do izletišta i eko-zone Zelenkovac u selu Podrašnica, opština Mrkonjić Grad. Centralnu poziciju zauzima preuređena vodenica, danas kafeterija i galerija slikara Borislava Jankovića, „Zašto nije otišao Boro“. Ma, kako to zvuči bezlično… A, daleko je od toga… Ušli smo u čarobnu šumu ogrnutu mirisom borovine i pevom ptica… Neverovatna magija…Samo malo da zastanem, zaćutim, zatvorim oči, omirišem smolu, .. Pa ćemo i opet da pričamo…