Prvo da preuzmem startni paket i broj, pa onda fotkanje sa drugarima koji su došli s raznih strana Srbije, Makedonije, Bugarske. Usput se pozdravljam s Marinom i Srđanom, organizatorima današnje biciklističke manifestacije, kao i s ostalim raspoloženim MTB-svetom, ispunjavam formular sa osnovnim podacima i biram majicu (volim žutu). Sve je kao pod konac, još mi samo preostaje da na guvernalu bicikla zakačim broj, pa da polako ulazim u finiš priprema za start maratona. Sledi lepo iznenađenje – dobila sam broj 22! Nema slučajnosti: ovaj broj je poziv da se zakorači u nepoznato; on želi da shvatimo koliko je toga u našoj moći, i koliko naše akcije i stavovi oblikuju naš život. I, nameće se zaključak – mi smo graditelji vlastitog postojanja i tu moć treba da prihvatimo.

Evo nas u Vlasotincu, na startu MTB maratona “Vlasotince 2021”, u organizaciji Club Balkan Extreme. Nedelja, 24.10.2021., dan kao stvoren za akciju u prirodi. Vremenska prognoza je i opet omanula, na našu sreću; kiša se ispadala juče i tokom noći, a sada se sunc probilo kroz teške oblake i prilično je toplo za ovo doba godine. Da li će biti blata, to niko ne zna; u pasulj ne gledamo, prognozi ne verujemo, prema tome – živi bili, pa videli.

Goran, Zoran i ja smo u ovu varošicu na jugu Srbije, smeštenu pored planinske reke Vlasine između brojnih planinskih visova i s leve i desne strane, stigli dan ranije. Ideja je da zavirimo i u ovaj deo Srbije, pobliže se upoznamo s prirodnim lepotama, ali i našim domaćinima, Vlasotinčanima. Ništa bez dobrih ljudi, ako mene pitate.

Na putu do Vlasotinca obavezna pauza bila je u Leskovcu. Pronašli smo lep restoran, ručali, pa produžili još 17-18 kilometara, do motela “Gunjetinac” na ulazu u Vlasotince. Tu nam je smeštaj rezervisao naš MTB-drugar Aleksandar – Aca Zdravković, a ubrzo je i došao do nas da zajedno prošetamo ulicama varošice. Najviše volimo da se muvamo oko reke, pa tako odosmo do Vlasine i Staze zdravlja. Oduševio nas je ovaj deo Vlasotinca, a kada smo prešli reku, popeli se uz brojne stepenice i izašli na vidikovac, ujedno i najvišu tačku sa koje se vidi ceo grad, uživanje je bilo još veće. Tu su nam se pridružili Marina i Srđan Nešić, pa smo zajedno obišli nekadašnje groblje, sada Spomen-park, delo arhitekte Bogdana Bogdanovića, posvećen palim borcima u Drugom svetskom ratu. Na kamenim pločama su simboli koji asociraju na slobodu – cvetovi lale, zatvoreni i otvoreni krugovi, i tokove života. Tu su i četiri kamena na kojima su ispisani stihovi Vaska Pope, posvećeni onima koji su branili svoju otadžbinu.

Veče je lepo, mada prohladno, pa smo odlučili da uđemo u lepu kafanicu i malo se ugrejemo. Gde je kafana tu je i dunjevača i nešto za meze, a nakon nekog vremena i živa muzika. Atmosfera je odlična, javljaju nam se naši drugari Čačani da su i oni krenuli na put i da ćemo se videti ujutro na startu maratona. Došlo je i vreme za počinak, pozdravili smo se s našim domaćinima i vratili se u motel. U motelu nas je sačekalo iznenađenje. Naime, malom Urošu je priređeno slavlje za prvi rođendan, mnogo je gostiju, muzika trešti, misli svoje ne čuješ, ali srećom nije dugo trajalo: kad je orkestar zasvirao i zapevao: A sad, adio, a sad, adio,…. niko srećniji od nas. Vreme je za zasluženi odmor.

Ujutro su usledile kratke pripreme, pa okupljanje ispred etno-restorana “Zavičaj”. Nakon prijave krenuli smo na startnu poziciju. Tu se našoj trojki pridružio Čačanin Milutin i odlučili smo da ćemo voziti Mali maraton, odnosno 37 km i cca 950 visinskih metara. Oni koji voze Veliki imaće 58 km, i ne znam tačno koliko visinaca. Ovo je rekreativna brdsko-biciklistička trka i većini je primarno druženje i uživanje u prirodi na dva točka. Otprilike je 60ak muškaraca i nas četiri dame. Nije to neobično, uglavnom je takav odnos snaga, jer radi se o prilično ekstremnom sportu i nema mnogo žena koje su spremne na takve napore i odricanja. I sama sam se u prvim godinama bavljenja biciklizmom povremeno pitala da li treba da sam u ovom nedeljnom danu sa kacigom na glavi, pod vrelim suncem, okupana u znoju svom, ili da sedim u kafiću na Obilićevom vencu, u lepoj letnjoj haljinici, na visokom tankim štiklicama, i pijem hladnu limunadu. To bi bio samo trenutak razmišljanja, jer već u sledećem sam znala odgovor.

Ubrzo je dat znak za start. Odmah su se odvojili snažni i nestrpljivi trkači, a mi smo ostali da uživamo u vožnji kroz vlasotinačka vinogorja, sve se nadajući da je na nekom čokotu i pokoji grozd ostao. Uspon je, postepeno se penjemo, ništa ekstremno, zatim ulazimo u šumu, jednu, pa drugu. Pojavljuje se blato, tu vešto balansiramo mada nije jednostavno, svaki čas preti pad i lepljivo uvaljivanje. Povremeno se ukopavamo u mestu, tj. blatu ili opasno proklizavamo i nemoguće je voziti; tada silazimo s bicikla i guramo, a prvom prilikom nastavljamo vožnju. Sve te slatke muke nam ne smetaju jer je to taman i prilika za fotkanje i opušteno druženje. Svi smo u “istom sosu”, ima dosta komičnih situacija i smejemo se od srca.

Vozimo obroncima Babičke gore, pa prema vrhovima ove planinske lepotice. Inače, ime je dobila po selu Babičko koje leži na planini, na oko 500 m nadmorske visine. Prvi put sam upravo danas čula za Babičku goru, a sa jednog vidikovca ćemo se gledati i sa Suvom planinom. Samo jedan ogranak Babičke dopire do ogranaka Suve, mada i u tom delu Kutinska reka deli ove planine.

Kako vožnja odmiče tako je sve manje blata, a sve više prelepe hrastove šume odevene u boje jeseni. Staze su odlično obeležene, posebno raskrsnice, i nema dileme da li levo ili desno. Na vidikovcu zvanom Mramor imali smo predivan pogled na okolne vrhove ali i drvo jabuke koja je bogato rodila. U međuvremenu su bile dve ili tri kontrolne tačke, a sledi još jedna, negde pred završnicu vožnje, odnosno na spustu. “Kada dođete do tog mesta i vidite mene, to je znak da je vašim mukama došao kraj”. Tako nam je jutros rekao Aca i ja sve čekam taj trenutak.

Krenuli smo u spust sa velikim uživanjem i radošću jer smo do tada sve odlično i bez problema izvezli i sada ulazimo u poslednje kilometre maratona. Prolazimo kroz skoro napuštena sela, a tek tu i tamo neki petao zakukuriče i pas pokušava da se otrgne sa lanca. Stižemo do mesta gde nas čekaju mladići u žutim majicama, ali Aca nije tu, kažu da je otišao da pripremi fotoaparat za fotkanje finišera. Ovde je poslednja kontrolna tačka pred finiš maratona; momci nas nude bananama, bonžitom i da dopunimo bidone vodom. Od svega toga najvažnije nam je bilo da se presvučemo u suvo, jer je u međuvremenu krenuo hladnjikav vetrić da pirka a mi mokri od znoja i nije prijatno a ni pametno da u spust krenemo takvi. Sledi presvlačenje na brzinu i razmišljanje – znam da je ispred mene od žena samo Milica i da imam dobre šanse, ako se ne budem sad na kraju “razvlačila”, da stignem druga na cilj. Ne znam gde su još dve dame, koliko su iza mene, ali ipak je ovo sport, sportsko nadmetanje, pa hajde da probam da se kući vratim sa dve medalje – finišerskom, koju svi dobijamo, i onom drugom – za osvojeno jedno od prva tri mesta. Milutin i ja smo spremni, Goran i Zoran, zvani Čoki, bi još malo da odmore i prezalogaje nešto slano, masno, tako im se nešto htelo, te smo Milutin i ja u finiš vožnje krenuli bez njih. I taj deo dana je bio mnogo lep, i cela ova današnja MTB-zanimacija bila je kao iz priče. 

Adrenalin je odlično odradio sve neophodno i brzo smo Milutin i ja došli na cilj. Usledilo je druženje, ručak, pranje bicikla (auuuu, koliko blataaaaa!!), dodela medalja, čestitanja, fotkanje, smeh, mnogo smeha, i – ogromno zadovoljstvo za sve što smo danas doživeli. Vlasotince, divan si i gostoljubiv, gledaćemo se mi i opet! 

A, medalju sam uveče, po dolasku kući, ostavila na sto u dnevnoj sobi, pored čarobnog broja 22 i poklon-paketa od Capriola, sponzora Maratona. U stan ulazi moj stariji sin s telefonom u ruci i s nekim razgovara: “Evo me, ulazim kod mame u stan. A mama kao i svaka druga, pun joj stan medalja, pehara, evo i startni broj sa maratona je tu, i pokloni sponzora. Ma, šta da ti pričam, običan stan jedne sasvim obične mame”.

Kakav neobičan sin!