Ako ste propustili uvod u Čiker-mtb priču, evo i llinkova (dva): https://www.zvoncara.com/ciker-mtb-maraton-2013-pazi-kad-babe-mogu-deo/  https://www.zvoncara.com/ciker-maraton-2013-cekaj-da-vidim-gde-sam-deo-ii/   A, sada nastavak Čiker-priče, i odličnih doživljaja:

Preživela sam moj prvi Čiker-mtb maraton! Ma, šta preživela, uživala! Istina, na momente je bilo teško, bilo je i straha, ali ne previše, ništa nije uspelo da me zaokupi osim prelepe prirode, divnih ljudi, i, najviše od svega, ushićenja što sam se upustila u novu životnu avanturu. Da li sam upotrebila dobar termin – avantura? Wikipedia kaže da je avantura “redak doživljaj, pustolovina, nesiguran poduhvat koji računa na slučajan uspeh”. Paaaa.. Da li je sve to bilo – slučajan uspeh? Toliko su se svi trudili da nam bude lepo i bezbedno, da ne verujem da je išta bilo slučajno. 

Pored svega, nisam imala odgovarajući bicikl za teške terene kojima smo se kretali. Nije to meni čak bilo ni najjasnije, zašto se svi ti iskusni mtb-vozači čude kakav bicikl vozim – te, nema amortizere, pa kakve su to gume, šta će mi pak-treger, zašto ovo, zašto ono? Ja za drugo, a ni za bolje, nisam znala. Meni je Moj Plavi Dečko bio jedan, jedini, i šta ja imam pored Njega još da tražim?! Goran mi je kasnije govorio: “Uvek se učiš na lošijem, pa ideš prema boljem. Tako se najbolje i nauči”! Možda je zvučalo surovo, ali mislim da je logično. Ali, ne znam da li to svuda treba da se primeni. Hmmm.. I, kažu, ko je odmah pogodio u centar, sve ostalo je promašio. Dakle, idemo malo levo, pa desno.. Apetiti se otvaraju. 

U prvom danu Čiker-mtb maratona 2013, od Kraljeva do Ivanjice, bilo je upoznavanje i privikavanje. Temperatura je bila prilično visoka i teško je bilo voziti u takvim uslovima, ali uspeli smo. Uveče taman podigli kamp, kad, eto oluje, grada, te brže-bolje pokupili sve stvari i tek rasklopljene šatore, i sve uneli u zgradu napuštenog restorana. Tu smo prenoćili prvu noć maratona. Bane se neko vreme mučio ušivajući uložak na biciklističkim gaćama, jer ga je tokom dana nažuljao, a valjda je i uspeo u tome, jer posle se više nije žalio na gaće, ali jeste na sedište. Iskreno, ne sećam se kako je taj problem rešio, moguće da su mu organizatori nabavili drugo.

U drugom danu nekoliko odličnih utisaka; naravno, za mene je sve novo, nikada nisam putovala na ovaj način, ni u ove predele, pa neprekidno skupljam informacije, sa idejom da ću kad-tad moći i sve da ih do u detalja “obradim”. Jedan od tih utisaka su krajputaši, spomenička celina posvećena borcima ivanjičkog kraja poginulim u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Preneti su u centar sela Bratljevo 1980. godine, prilikom rekonstrukcije starog puta Ivanjica-Sjenica. Inače, krajputaši su spomenici, simbolički grobovi, koje podiže bliska rodbina pokojnika onome ko strada daleko od svoje kuće, i čiji ostaci često nisu ni nađeni, dakle ne zna im se za grob. Ovi krajputaši u Bratljevu su u obliku stuba, sa pokrivkom u obliku niske “kape”. Na prednjoj strani spomenika prikazan je vojnik u stavu mirno, ruku spuštenih niz telo, sa puškom uz desnu nogu i bajonetom okačenim o opasač. Samo narednik Vuk Jekić drži u levoj ruci oficirsku sablju. Ime i prezime svakog od vojnika uklesano je crvenoj bojom levo i desno od glave, a tekst epitafa bočno ili na poleđini spomenika. U Bratljevu smo kratko pauzirali, neko je menjao gumu, neko ispred seoske prodavnice popio pivo, uglavnom, prijao je predah.

Dalje nas put vodi do manastira Kovilje, smeštenog duboko u šumi, na desnoj obali reke Nošnice, ispod planine Javor. Manastir je osnovan u 12. ili 13. veku, i sačinjavaju ga dva hrama. Stariji od njih je posvećen svetim Arhangelima; s obzirom da se jednim delom naslanja na stenu, svrstava se u red pećinskih crkava isposničkog tipa. Mlađa crkva posvećena je svetom Nikolaju. Manastir je u XV veku, za vreme vladavine Turaka, doživeo teška razaranja. Kasnije je obnavljan, posebno u XVII veku, a za početak prave duhovne obnove uzima se 13. septembar 2005., kada je nakon 200 godina od monašenja i boravka poslednjih monaha, vladika Hrisostom zamonašio a zatim kroz činove do jeromonaha rukopoložio monaha Amvrosija. Neko vreme žitelji manastira bili su lisica i papagaj, ali i jedna vučica; iguman Amvrosije ju je odnegovao od njenih 15 dana života i dao joj ime Alfa, jer je bila najkrupnija u leglu, i verovatno predodređena za alfa ženku. Bio je tu i jedan orao, ali su ga ubili lovci, a Alfa je prebačena u rezervat u Bugarskoj, među ostale vukove: “Onom koga voliš moraš dati slobodu. To je prava ljubav” – tako je govorio iguman Amvrosije Alimpijević, inače rodom iz Arilja. Danas je manastir uređen kao ženski, a igumanija manastira je monahinja Agripina. 

 

U nastavku dana čeka nas kanjon Uvca. Bila je to deonica koja je tehnički vrlo zahtevna i na momente rizična, jer je bilo mnogo oštrog kamenja. Vozila sam oprezno, zastajkivala, divila se prirodi, uživala. Ispred mene ide Bane, desnom rukom upravlja biciklom, u levoj mu fotoaparat, gubi ravnotežu, pada, ima i krvi, ali dobro je, nema težih povreda, “samo” je odrao malo kože na levoj ruci. Naravno, Čiker ništa ne prepušta slučaju, odmah se tu stvorio neko od organizatora, očistio, isprao i zaštitio ranu. Idemo dalje.

 

Vreme se menja, dolazi kiša, hladno je, baš neprijatno vlažno i hladno. Na Zlataru smo, čekamo da kiša stane, pa da uđemo u još jedan Čiker-maratonski dan. Sledi nam uspon na Sopotnicu, tu je i mnogo blata, rizično je. Dok smo pauzirali u jednoj usputnoj kafani Golub Irinu i mene smešta u prateće vozilo, jer ne želi da se izlažemo nepotrebnom riziku od prehlade, proklizavanja, pada, bilo čega. Momci nastavljaju vožnju, sada je i Goran rasterećeniji, jer ne mora da razmišlja o mojoj vožnji, zna da sam potpuno neiskusna po pitanju ovako zahtevnog terena i plašio se da ne padnem i ne povredim se. Naravno, on to nikada na taj način ne kaže, već me uvek hrabri i govori – “Možeš ti to, samo oprezno, bez straha i nervoze!”

Kiša pljušti, nas dve u džipu, sad ja brinem za Gorana, a u stvari razmišljam o svim momcima, kako li će podneti sve što ih čeka u ovom danu. Pomislih, smrznuće se, daj Bože da neko od njih ne padne, da svi živi i zdravi i u komadu dođu pred planinarski dom na Sopotnici! Stojim pored česme ispred doma, evo ih, stižu jedan po jedan, uvaljani u blato od glave do pete, nasmejani, srećni, svi pravo pod česmu, pod ledenu vodu, ne žale se na kišu i hladnoću, kažu – sve im je bilo super, ma – bilo im je – nikad bolje!! Kakva ekipa, momci su fenomenalni, svaka čast, polako i meni biva sve jasnije s kim sam, gde sam, da ne treba da brinem, već da se opustim i uživam!

Jutro na Sopotnici je hladno i mokro. Mnogi od nas nemaju adekvatnu garderobu, ali tu je naš drugar Goran iz Doboja, koji je najbolje opskrbljen i vrlo nesebično deli svoju opremu. Prvo idemo u obilazak sopotničkih vodopada, a zatim slede pripreme za spust u Prijepolje. Po tome kako su se neki od maratonaca obukli, tj stavili na sebe specijalan oklop, tzv “kornjaču”, rekla bih da je taj spust prilično nezgodan, ili se prosto traži doza adrenalina više? Ja sam sa ekipom koja maksimalno uživa, tako da na nekoliko mesta s pogledom na grad stajemo da se fotografišemo. Po dolasku u Prijepolje  razmileli smo se na sve strane u potrazi za pljeskavicama i heljdopitom, a nakon pauze za doručak krećemo prema Kamenoj Gori. Usput beremo i jedemo divlje trešnje i šumske jagodice. Goran je pojeo neku pogaču od koje ga je mučila kiselina u želucu, i silno se obradovao kad je shvatio da imam rešenje za njegove probleme – kesicu sode bikarbone! 

Kamena Gora je planina, alil i istoimeno planinsko selo iznad Prijepolja, na samoj granici sa Crnom Gorom. Kažu da je ime dobila “po silnoj gori ponikloj iz kamena”. Ono što mi vidimo su gorostasne šume, prostrane zelene livade, mnogo poljskog cveća, izvori bistrih planinskih potoka na sve strane. Ovde je i legenda sela, Svetibor, bor star oko 500 godina, gorostas visok 13 metara, prečnika krošnje 18, i obimom stabla od 5 metara! Veruje se da se u ovom svetom boru nalaze voskom zapečaćeni spisi koji govore o svim tajnama seoba Srba, ali, dok je bor živ, u te tajne niko ne sme da dira.

I opet se vreme promenilo, jako je hladno, a nas na Kamenoj Gori čeka večera – na otvorenom! Učinilo mi se to kao neka neslana šala, pa, da li je moguće da iz tople, domaćinske kuće gde smo smešteni i jedva uspeli da se ugrejemo, sada izlazimo u hladnu planinsku noć? I, to nije sve! Večera će nam biti poslužena desetak kilometara dalje, pod zvezdama! Nisam ni malo srećna zbog toga, ali sam gladna, a pošto je kamion sa maratoncima već otišao na večeru, meni, i još nekolicini koji su odocnili na prevoz kamionom, je preostalo da ponovo sednemo na bicikl i istruckamo se do mesta gde nam je priređeno druženje i večera. Da glumim da mi se dopalo i da sam bila srećna – e, pa, neću, jer ovo nije glumačka škola, već, pored zabave, sporta, turizma, ozbiljna životna škola. Zato ću da kažem da sam bila razoračana, jer mi je trebala topla čorba, gulaš, dakle, kuvano, toplo, a dobili smo hladnu pitu, i sve u tom, “frigidnom” stilu! Da ne bih ovo veče pamtila po lošem, pustila sam sa telefona užičko kolo, svi smo “poskakali”, smejali se, igrali, i – ugrejali se, konačno! U povratku sam svoj bicikl nekome “uvalila”, a ja se u kuću, na spavanje, vratila džipom. Eto tako.

Svanulo. Jutro je hladno i kišovito. Negde iznad sela treba da pronađemo “granični prelaz” i tu se susretnemo sa pograničnom policijom, da nas ne jure posle po šumi jer smo ilegalno prešli granicu. E, sad, tu kreće zapetljavanje, pa otpetljavanje, jer je zemlja nakvašena vodom, blato na sve strane, klizišta, i nikako da pronađemo mesto gde bezbedno možemo da pređemo „na drugu stranu“. Nekako nađosmo nazovi put, ali nije to „onaj pravi“, no, drugi trenutno nemamo, te nastavismo da vozimo kroz predivnu šumu četinara. Pored puta deda čuva ovce, i gleda u nas kao u „čudo neviđeno“. Naravno, srećan je što vidi „živog iksana“ i stajemo da malo popričamo. Pitamo ga da li smo ušli u Crnu Goru (znamo da jesmo, ali da ipak pitamo!), a stari pastir odgovara: „Odavno ste vi u Crnoj Gori, ima dobrih 15ak kilometara!“ E, super, dakle, ilegalci! Goran bi još malo da produži razgovor, te reče: „Vidiš, deda, ovu moju ženu, nigde me ne pušta samog, i u šumu je krenula za mnom!“ Deda škilji, gleda me ispod oka, ali ne progovara. Ja sam to shvatila kao podršku. Meni, naravno.

Sada idemo preko livada, spuštamo se, penjemo, trava je vlažna, klizava, hladno je, svašta je nešto… Ima mnogo izvora, a evo i Kozice – dobacuju Kraljevčani. Vidim, znaju dobro ovdašnje geografske prilike, a ja zaista o svemu ovome nemam blage veze, samo vidim ispred sebe neko staro kamenito utvrđenje na brdu. Dakle, mi smo sad na tromeđi opština Pljevlja, Bijelo Polje i Prijepolje, u rejonu sela Kozica, a ovo ispred nas je Kozičko brdo i srednjevekovno utvrđenje Koznik ili Jerinin grad (ovo potonje je naziv koji je srpski narod davao starim građevinama i ruševinama nepoznatog porekla, koje je povezivao sa legendom o Prokletoj Jerini i njenom zidanju Smedereva). Koznik se prvi put pominje u prvoj polovini XV veka; nalazi se na desnoj obali Kozičke reke, na oko 1200 m nadmorske visine. Svojevremeno je bio granično utvrđenje kroz koje je vodio trgovački put od Dubrovnika ka Mileševi i Prijepolju, a najverovatnije i pazarište i stanica na karavanskom putu. U blizini utvrđenja nalazio se rudnik gvožđa i pretpostavlja se da je Koznik u srednjem veku bio naseljen Sasima, koji su iskopavali rudu.

Stojim i zadivljeno gledam u savršeno sjedinjene obrise brda i srednjevekovnog grada.. Čarobno.

Izlazimo na jednu livadu, tu ćemo da sačekamo pograničnu policiju. Okupljamo se, čekamo, čekamo, ko čeka dočeka, dočekali i mi, pokazali lične karte, ipak je ovo privilegija, preći granicu na livadi, pa hajd‘ dalje, opet kroz šumu. Pridružili su nam se momci-Crnogorci, moguće je da su iz Pljevalja ili okoline, nisam sigurna, uglavnom, oni će s nama da voze ostatak današnje deonice maratona. Ipak, uspeli su svojim ponašanjem da nas i iznenade i naljute, jer su limenke iz kojih su pili sok ili šta već, pobacali po livadi!  Ekološka država??

Sad vozimo kroz šumu, miriše borova smola, čuje se krckanje grančica, da li je to zeka, šta li sve krije ova šuma? Bane se zaustavlja pored ogromnog mravinjaka na koji spušta dlan, pa dlan prinosi nosu, duboko udiše; kaže da je mravlja kiselina odlična za sinuse. Priđoh i ja, nikad nisam videla ovakav mravinjak, posle sam se, kad sam bila s planinarima na nekoj akciji, i ja pokazala kao dobar poznavalac šumskih prilika, pokazala drugarima mravinjak i ispričala priču o mravljoj kiselini… Važno je da si uvek spreman da učiš.

Sledi spust do Đurđevića Tare, a tu ćemo i da konačimo. I opet noviteti na sve strane, valja sve to „obraditi“ i u srcu i u glavi. Hladno je, hajde da se malo ugrejemo, odnekud se stvorila košarkaška lopta, tu su koševi, lako mi je bilo vratiti se u košarkaške dane, daj ovamo loptu, može skok, može, može hop – i koš! Jupiiii!

Spavali smo u predivnoj, novoj kući, konačno sam i kosu oprala, gazda se pobrinuo i da mi fen nabavi, super, sve je super, mnogo hvala! Ovo sam sad uradila – na put krenula bez fena – i nikad više! Večerali odličnu pastrmku, pa konačno na spavanjac i zasluženi odmor. Jedini problem koji  imam je moja desna patika, koja se skoro raspala. Vezujem je flasterom, i nadam se da će izdržati. Realno, otkud sam mogla da znam šta će me sve čekati na ovom maratonu; pa, sećate se šta mi je Goran rekao – ovo mogu i babe!

Ujutro idemo prema Žabljaku. Dug uspon, naporan, ali uglavnom asfaltni, tako da tu nisam imala nikakvih problema, jer ipak sam do skora bila isključivo drumski vozač. Društvo je odlično, sad već i uigrano; svi se složno zaustavljamo kod table na ulazu u Žabljak, oduševljeno gledamo prema vrhovima Durmitora koji su i dalje, a kraj je juna, prekriveni snegom! Na Žabljaku pravimo pauzu za ručak, sunčano je i vetrovito. U obližnjoj samoposluzi neko je kupio punu kutiju šampita i dok nismo sve pojeli, na dalji put nismo krenuli!

Prelazimo preko Durmitora, neopisivo sam ushićena, srećna, zahvalna! Ima mnogo snega pored puta, čudno je sve to, Bože, kao da sam u nekom filmu, ali ako je i film, ne želim da statiram, želim glavnu ulogu, želim da u centru mog života budem ja… Neskromna? Neeeee!

Pored puta s leve strane stoji Čiker-vozilo, ima i dosta meni nepoznatih ljudi, a po snežnoj i zaleđenoj površini hlade se limenke soka! Neverovatno!! Dakle, nema kraja iznenađenjima i „filmskim“ scenama“ Pa, šta je sad ovo? Ko su ovi ljudi? Brzo stiže i objašnjenje: čekaju nas predstavnici Turističke organizacije Plužine da nam požele dobrodošlicu i pruže nam okrepu – sendviče i sokove, i to na vrlo originalan način! A, da li se to čuju gusle?! Da, da! Na jednoj steni sedi Željko sa guslama, iza njega Zlatko – Zemo, koji mirno jede sendvič. Prizor nestvaran, ali hajde i mi da se pridružimo! Inače, Željko je Bosanac, i svojim autom nas prati dobar deo puta jer su mu ideja i koncept maratona jako dopadljivi, i želi da nam se pridruži na svoj način. U nekoliko situacija smo se i malo pobunili jer nam je motorom brundao dok smo vozili kroz šumu i slušali cvrkut ptica, ali bilo je i trenutaka kada je, posebno organizatorima, bio od pomoći. I tako… Još jedna pauza, ali kratka, je na prevoju Sedlo na 1907 m nadmorske visine, tek toliko da se fotkamo; sledi spust, dug, lep spust, pored puta su katuni, stada ovaca obezbeđuju rasni šarplaninci, a mi putujemo, putujemo… Neverovatno dokle smo stigli!!! Presrećna sam! Još malo, i ulazimo u završnicu dana i završnicu Čiker mtb-maratona 2013! I, bravo ljudi, svaka čast za sve, svi ste sjajni, sve je je bilo odlično! Još da dopedalamo do Crkvičkog Polja, pa i žurku da napravimo! Ma.. Vidimo se i opet!