Čuli ste za ples na kiši – a, da li ste čuli i za ples pod užarenim letnjim suncem? Jasno je – važno je da se pleše!
I, evo nas u Istočnoj Srbiji.

Polazna tačka našeg današnjeg putešestvija je selo Rakova Bara u Braničevskom okrugu, koje spaja Golubac i Kučevo. Vođeni tim duhom spajanja, vrlo smo se vešto uklopili u vreo i prilično vetrovit dan. Taj nas je vetar ceo dan sigurno vodio i poneo nas do vrha Vis na 691 mnv, s kojeg smo gledali padine Severnog Kučaja kao na dlanu. Plesali smo, smejali se, izvodili razne kerefeke (kako bi to rekao moj tata).
Ostavili brige iza sebe – ionako ih niko drugi neće umesto nas brinuti. Vratićemo im se, nema dileme.

Sklonili smo brige i probleme malo u stranu, a dok se ponovo s njima ne susretnemo malo ćemo da prošetamo šumskim stazama i sakrijemo se u krošnjama nesebičnog drveća. Da se rashladimo na obližnjem potoku, u potrazi za vodopadom i pećinom.

Vodopad smo našli: neobično stidljiv, sakrio se onako dečije, nevešto, kao da je nešto zgrešio, a sigurno misli – neće to niko primetiti, pa ako nas ne gleda u oči, kao da se ništa nije ni desilo. Ostavili smo ga u tom uverenju i ništa se nije desilo; sunce se prelamalo u kapljicama koje su prštale i naš se smeh uklapao u to savršenstvo. Pećina nam nije bila dostupna, a zašto bi i bila – treba nešto i da se duže želi, da se istražuje, da se oštro trnje zariva u ruke koje razgrču zaraslu stazu, da krvari, da zaboli, a onda zaslužiš, i onda je još lepše.

Neobično je bilo. Prefino, rekla bi moja prijateljica Mirjana. Bilo je daleko od svega, i tom zovu Dalekog ćemo se i opet vratiti.
A, u završnici ovog plesnog dana sačekalo nas je pivo ispred seoske prodavnice, s domaćinima. Pa još jedno na obali Dunava – u Golupcu. Hvatamo zalet za sledeći plesni dan… Pleši sa mnom, takva sam i gotovo, pleši sa mnom, ….
Akciju vodio plan. vodič Vlada Radivojević