Moj Plavi Dečko, koji je mnogo obećavao, i koji se svim silama trudio da obećano i ispuni. Moj prvi bicikl, srebrno-plavi KTM, poveo me je tog leta u jednu novu životnu avanturu. Kao i uvek kad se zaljubiš, pomisliš kako je baš ovo Ono Pravo i kako će večno da traje.

Uzajamno poštovanje bilo je osnov svega. Svaki susret s Njim bio je podrhtavanje. Kako i neće, kad su moje prve vožnje odmah bile i zahtevne grupne, drumske ture, koje sa sobom nose veliki izazov, na neki način i rizik. Prvi prelazak preko Pančevačkog mosta na putu za Kovačicu nikad neću zaboraviti! Bila sam sigurna u svoju fizičku spremnost i mentalnu snagu, ali ni malo iskusna po pitanju kretanja biciklom frekventnim beogradskim ulicama. Ali, kako to već u životu biva, i kao što mi se i mnogo puta kasnije potvrdilo, kako zračiš – tako i privlačiš! Na moj nemi poziv uvek bi se našao i neko da mi pomogne, i tako bih dobijala pregršt uputstava, ali i konkretnu pomoć u vidu znakovnih signala kojima se služe biciklisti.

Vodio me je tako moj Lepi Plavi Dečko: bili smo prepoznati kao dobar par, vrlo usklađeni, zaljubljeni. Nije bilo prepreka za nas. Do Šapca, Vršca, belocrkvanskih jezera, preko Debelog brda i Bajine Bašte, sve do Tare, nazad preko Ljubovije, Valjeva, Uba. Na Smederevsku jesen, pa u krug preko Kovina. Svuda smo stizali. 

U nadolazećem periodu ja želim sve više, dajem sve više, spremna sam za još. Moj Plavi Dečko je zadovoljan postojećim, ne bi On tu ništa da menja. I, kaže – baš nam je dobro išlo… Početna zbunjenost kod mene prerasta u pritajeno nezadovoljstvo, a zatim se oslobađa, eskalira i pretvara u novi životni izazov. Trezveni i svesni, mi se razdvajamo. Vreme je za nove početke. Idemo dalje…