U lepo junsko nedeljno jutro godine 2020, u organizaciji Planinarskog društva “Azimut” iz Beograda, grupa planinara uputila se prema planinama istočne Srbije – Veliki Krš i (Borski) Stol. Nije slučajno što sam i ja među njima: odavno već gledam fotografije sa tih uspona i slušam s koliko oduševljenja moji drugari pričaju o lepotama tog kraja. Čekala sam trenutak da se kockice poslože i otvore mi se još jedna rajska vrata. Baš tako, svaki iskorak iz svakodnevice, svaki odlazak “tamo daleko”, u prirodu, u nešto što je potpuno drugačije, što pleni i ostavlja najlepši trag, svaki je put prelazak u novi svet – onaj rajski.

I, kockice se posložile: “Azimut” je na svom sajtu najavio akciju “Veliki Krš i Borski Stol” i prvo zvanično vođenje (novo)licenciranog planinarskog vodiča Boška Petrovića. Boška poznajem od oktobra 2013., sa akcije po Beljanici. Tada sam imala značajan problem s kolenom, posebno pri spustu s planine, i mnogo mi je značila njegova podrška i razgovor kojim mi je odvraćao misli od bola. Kasnije smo nastavili da se družimo na mnogim planinarskim akcijama; bilo je još situacija gde je Boškova pomoć stizala u pravom trenutku, a taj odnos pun poverenja i drugarstva se održao kroz sve ove godine.

Napunio se autobus planinarima, 6 je sati, Boško pozdravlja sneno društvo, put je dug i zato je valjalo poraniti. Vremenska prognoza nam  nije po volji, ali čini se da to nikoga specijalno ne zabrinjava: po tom pitanju smo malo razmaženi, jer “Azimutove” akcije uglavnom prati lepo vreme, bez obzira na pretnje od strane meteorologa. Sada je ta prognoza važna zbog dogovora na koju se planinu i vrh prvo popeti, jer je razlika u terenu poprilična. S obzirom da je za Veliki Krš karakteristično kretanje preko stena i može biti vrlo nezgodno i opasno ako nas uhvati kiša i ako je klizavo, odlučeno je da se prvo popnemo na Veliki Krš. Kiša će, tako barem kažu, biti popodne. Pa, da vidimo.

U svim tim dogovorima i razgovorima pobliže saznajem neke od karakteristika ovih planina i jedva čekam da stignemo do prevoja Cepe, odakle ćemo krenuti na uspon. Na putu do početne tačke prošli smo kroz gradić Bor, pa dalje kroz naselje Veliki Krivelj. Na pomen ovih imena kod većine ljudi je asocijacija: rudnik bakra. I meni je, naravno. Ovde sam bila baš davno, ne smem ni da kažem kada, u porodičnoj poseti prijateljima koji su nas odveli u obilazak rudnika i naselja gde su živeli rudari. Te slike su mi ostale u vrlo živom sećanju; tada sam se, kao dete, prvi put susrela s neobičnim kućicama postavljenim u nizu, nekako odvojenim od ostatka grada, specifične energije, krovova prekrivenih slojevima fine prašine. Vrvelo je tada od naroda, rudnik je radio punom parom, radilo se udarnički i teško, ali je bilo prosperiteta. Uostalom, naselje Bor je i nastalo uz rudnik bakra koji je 1903. godine otvorio Đorđe Vajfert. Gradić je naglo rastao i razvijao se, a rudnik je vremenom prerastao u jedan od najvećih u Evropi.

Desetak km dalje je Veliki Krivelj, gde u poslednjih godinu-dve eksploataciju rude vrši kineska kompanija. Na celom ovom području ljudi žive u prašini i nečistoći, vazduh je izuzetno zagađen, a u nekada čiste, bistre reke sada se izlivaju teški metali. Mnoge su kuće ovde značajno oštećene, zidovi popucali od silnih detonacija, a dosta ih je nestalo u klizištima jalovišta. Ljudi se iseljavaju, za njima ostaje teška praznina. Gledajući iz autobusa, nekako sve to deluje vanzemaljski, opustošeno.

Do Bora smo imali dobar put, ali ga je smenio prilično loš, propao asfalt. Sve se više penjemo, razmišljamo kako li je tu zimi, nekako sve deluje skrajnuto, daleko od civilizacije, kao da o ovom delu Istočne Srbije više niko i ne brine. Tako je barem meni izgledalo.

Stižemo do raskrsnice i prevoja Cepe na 730 mnv, sunce je već visoko odskočilo, prilično je toplo. Ovde se ekipa odvaja: jedni idu na Veliki Krš, a drugi na Stol. Ja sam s ekipom koja planira i jedan i drugi uspon i koja se ponaša prema preporukama iz autobusa: prvo na Veliki Krš. Greben se dobrim delom vidi već izdaleka, mada malo u sumaglici. Jedva čekam da se i sama nađem gore.

Najpre prelazimo preko livade prošarane raznobojnim cvećem, potom ulazimo u šumu. Mračno je i sparno, strmo, klizavo, ali uzbudljivo i baš veselo! Svi smo odlično raspoloženi i ništa nam ne predstavlja problem. Sunce ovde skoro da i nema šansu da prodre, drveće je izuzetno visoko i raskošno, zemlja pod nogama proklizava. Hvatamo se za popadalo granje, ali malo je vajde od toga jer je uglavnom sve prilično istrulilo. Povremeno zastanem da se osvrnem oko sebe, da uživam i u šumi i u zadovoljstvu mojih drugara.

Idemo tako dalje, prevaljujemo značajne visinske metre, polako se i sunce probija i daje nam znak da uskoro izlazimo na greben. To je trenutak koji sam čekala i zbog kojeg sam najviše i došla! Fenomenalno! Konačno! Gledam u pravcu “kičme”, tog veličanstvenog planinskog grebena, koji stene poput pršljenova “izbacuje” u vis. Veliki Krš je na 1148 mnv, jedan je od ogranaka južnih Karpata, i u grupi je najstarijih planina u Srbiji. Nekako je izdvojen, usamljen, a zbog starosti su neki delovi planine već uveliko i potonuli. Dužina grebena je oko 13 km, a mi ćemo preći samo njegov početni deo, tek toliko da “zagrebemo” malo po ovoj raskoši i osetimo krševite stene pod nogama.

I jeste bilo lepo u šumi, volim šumu, ali osećaj stapanja sa kamenom je za mene neprevaziđen! Svakim korakom sam bila sve srećnija, a dok sam silazila strmim stenama, pa se opet penjala, tražila sam najbolji i najsigurniji put prema dalje. Mestimično je greben značajno sužen, ali nema opasnosti niti dramatike, premda moji prijatelji kažu da sam povremeno i sklona tome, tj drami, ali u onom pozitivnom smislu, prosto iz potrebe da naglasim ono što volim i što me oduševljava. I, prozvaše me na poslu “kraljicom drame”, drugu koleginicu “kraljicom ironije”, a treću “kraljicom…”… zaboravila sam čega, biće da joj i nije neko kraljevstvo… (šala mala).

Zastanem, gledam prema Borskom Stolu, uskoro ćemo i tamo, s druge strane je Deli Jovan, lepota nas okružuje, nema greške gde god se okreneš. I gde god da staneš. Svuda i sve je lepo, mnogo mnogo lepo! I čuje se zujanje pčela, i leptiri su slobodni, sleću po našim rukavima, nogavicama, zaleću se u trepavice. Mnogo je raznobojnog cveća, a trava iz kamena izbija.

Stigli smo i do trenutka i dela grebena koji je određen kao završnica ove naše promenade. Sve dalje zahteva više vremena, više koncentracije, spretnosti i opreza zbog slabije prohodnog terena, kao i zbog klizajućeg sipara i stena koje se iz raznih razloga teže prelaze. Zastali smo, posedali, vetrić je blago čarlijao, a žamor nas zadovoljnih odjekivao je kuloarima. Naš vodič je skoro neprimetan, sve vidi, sveprisutan je, neopterećujući, ima poverenja u nas. Poverenje je uzajamno, kao i odgovornost, i zato nije trebalo dva puta reći da je vreme da krenemo nazad. Čeka nas uspon na Stol, a i ona vremenska prognoza nam nekako “visi” nad glavom. 

Nastaviće se.