Da li ste se nekad zapitali gde ste bili, recimo, 1430. godine? Ja sam se baš lako “setila”, jer obožavam srednji vek, tvrđave koje su u to vreme podignute na ovim našim prostorima, život u njima, istorijske činjenice, ali i legende koje ih prate.

I, zato da se vratim još koju godinu unazad, u 1427.: te je godine, nakon smrti despota Stefana Lazarevića, na vlast u Srbiji došao njegov sestrić, Đurađ Branković. Bilo je to vreme kada su Kruševac i Golubac zauzeli Turci, a Beograd vraćen Ugarskoj, te se novi despot suočio s velikim izazovom: gde podići novi prestoni grad? I, tako barem legenda kaže, u snu mu se javilo da novi grad treba da podigne na reci, te je odlučio da to bude na severu zemlje, u ravnici, na ušću reke Jezave u Dunav. Naredne godine, 1428., na rubu starog grada Smedereva, a po uzoru na Carigrad i njegove bedeme, započeto je podizanje grada-tvrđave. Već 1430. završena je gradnja Malog grada sa 6 kula.

E, tu sad dolazim ja: evo me na dvoru despota Đurđa i njegove žene – Grkinje despotice Irine Kantakuzin, u velikoj sali za prijeme! Raskošna sala, prozori isklesani u kamenu, brojno plemstvo, bogate odore,… Nije ni čudo da sam se odmah setila te dobre godine! Ipak, nije sve bilo baš idilično kako sam ja “zapamtila”: gradnja Malog grada je bila ubrzana, napori su bili ogromni, i graditelji su masovno umirali od iscrpljenosti. Kažu da je za sve loše “zaslužna” despotica Jerina, u narodu zbog toga nazvana prokleta.

Kasnije je izgrađen i Veliki grad Smederevske tvrđave, i dozidano još 19 kula sa bedemima, a sa kopnene strane je prokopan rov koji je spajao Dunav i Jezavu. Tako je Tvrđava sa svih strana okružena vodom, i time svrstana u vodeni tip utvrđenja.

A, šta bi moglo da me spreči da i opet dođem na ovo mesto?! I, nije trebalo puno ubeđivanja, već smo se moj stariji sin, snaja i ja u julsku nedelju 2020., “samo” 590 godina “kasnije”, obreli u Smederevu! Najpre nas je put odveo do centra grada i istorijskog mesta – Karađorđevog duda. Drvo je staro preko 300 godina, ograđeno je, a pored je tabla na kojoj piše: “Ispod ovog drveta 8. novembra 1805. smederevski dizdar Muharem Guša predao je Karađorđu ključeve grada Smedereva”. Tim činom Smederevo je, simbolično, po drugi put u istoriji proglašeno za prestonicu Srbije.

Nestrpljivo idemo dalje, prema Tvrđavi. Prelazimo železničku prugu i evo nas pred impozantnim zidinama. Kad smo već kod pruge, da kažem i da je Smederevska tvrđava kandidat da se uvrsti na listu kulturne baštine pri UNESCO organizaciji. A, da bi se to postiglo, pored obnove Tvrđave potrebno je i da se izmesti pruga, što se planira u skorije vreme.

Zagledamo, zaobilazimo zidine, podižemo pogled prema kulama koje kao da dodiruju nebo. Prolazimo pored jedne kapije, druge, pored ostataka crkvice, još malo zastajkujemo, divimo se, ne požurujemo, pa ulazimo u unutrašnjost Đurđev-grada. Prelazimo drveni mostić preko vodenog rova, pa u Mali grad. U stvari, ulazimo u jedan neverovatan, čarobni svet! Zadivljeni, zastajemo na sred trga popločanog kamenom, osluškujemo topot konja koji dolazi iz pravca jedne od kapija, uzbuđeni očekujemo da vidimo gizdave ate i konjanike. Sad će oni, pa će da se zaustave ispred carske štale, sve trzajući glavama u potrazi za hranom i svežom vodom. Čekamo tako, ogledamo se, topot se gubi u daljini, ne čuje se njištanje, i shvatimo da smo od onih koji se lako “prebacuju” u drugo vreme, potpuno drugačiji svet. I, pomislih, iz kog li sam sveta, da li je sve ovo realno, da li sam “prešla” u budućnost, pa samo izviđam ima li tu mesta za mene, i da li ću ostati sad i ovde, i kuda ću dalje, i..

Iz razmišljanja me prekida žamor. Pogledam prema senovitom kutku malogradskog trga, vidim decu, pričaju u glas, došli na ekskurziju, i to me trgnu i natera da se pokrenem. Prilazim drvenim stepenicama, penjem se, prolazim dvorskim stazicama povezanim kulama, zadivljena sam pogledom na Dunav, provlačim se kroz jedna vrata, druga, kao kroz tunel, mračno je, da li su se ovde sastajali dvorski ljubavnici, da li su se ovde krili od znatiželjnika… Ili su se kovale zavere u tim tamnim kucima? Ko će ga znati.. Tog se dela baš i ne sećam najbolje. Biće da sam i onda bila u nekom “svom filmu”, možda sam išla u lov, možda sam se bavila streličarstvom.. Uvek sebe, kroz sve svoje živote, vidim kao ženu, ali i kao ženu koja uživa u prirodi i sportu. Možda sokolarstvo? Sokolar živi životom prošlosti, sa duhom čoveka i duhom ptice grabljivice. Soko je ptica visokog leta. Sviđa mi se.

Naslanjam se na drvenu ogradu, nadvirujem nad gradskim trgom sa kojeg i dalje dolaze veseli glasovi. Gde li je ovde bila kovnica novca? A gde biblioteka? Zanatske radnje? Koji zanati? Koliko je ovde ljudi živelo? Mnogo pitanja, moguće da na većinu i postoji odgovor. Tvrđava je u rekonstrukciji od 2010. godine, i sigurno se u međuvremenu saznalo mnogo o životu na dvoru u vreme despota Đurđa.

Da se dotaknemo i godine 1941., kada je tvrđava doživela veliko razaranje: “5. juna tačno u 14. časova i 14 minuta eksplodiralo je 450 vagona municije koju su sakupili Nemci. Tada su raznete dve kule, obližnja zidna platna, dve trećine varoši i izgubilo život oko 2500 ljudi”. To je deo “novije” istorije, ali ja ću i opet da se vratim u XV vek, da “ispratimo” despota Đurđa sve do njegove smrti 1456. godine. Kažu da je bio nesrećan čovek i da je toga bio svestan. Godinu dana pred smrt ostao je bez tri prsta na desnoj ruci, braneći se mačem od zapovednika Beograda, Mihaila Silađija. Rana mu nije zarasla i verovatno je zbog toga i umro. Nakon njegove smrti nastupilo je rasulo u Srbiji i vodile su se borbe oko prestola među njegovim naslednicima. Bežeći od Turaka preko Dunava, prema legendi, despotica Jerina sakrila je zlato i ostalo blago negde u lagumima ispod utvrđenja. Ipak, mnogi kažu da to baš i nije logično, jer je znala da se više nikada neće vratiti. Paa.. nešto i da zamišljamo, ne mora sve da se sa sigurnošću zna. Uostalom, teško da bi ona ostavila sebe bez sredstava za dobar život. Priča ide dotle da je 1439. godine branioce Smedereva ostavila bez hrane, koju je prodala da bi dobila novac za svoje lične potrebe. Izgleda da kovnica nije mogla da nakuje dovoljno novaca za nju. I, za kraj, i njena smrt je obavijena tajnom: nakon Đurđeve smrti kratko je vladala Srbijom kao despotica-regent; umrla je nakon godinu dana, a najverovatnije da ju je ubio (otrovao) najmlađi sin Lazar, kako bi okončao majčino regenstvo i preuzeo vlast. Nedugo potom, 1459. godine, Smederevski grad je pao u turske ruke i time je došao kraj srpskoj srednjevekovnoj državi.

I shvatih da sve vreme sedim na jednom kamenom uzvišenju, promatram Dunav koji je poput mora, čak se i blago talasa, gledam u brodove u daljini, očekujem zvuke fanfara… Ipak, bolje da se ja sklonim odavde, jer je moj život ovde i sad, u XXI veku, kakav god da je, deo sam njega, a mogu sebi povremeno da dozvolim izlet u prošlost, da maštam i sanjarim. I, šta je u meni jače od mene?… Lepo je s glavom u oblacima.