Još jedan poziv za fribajkersko okupljanje našeg druga Veselina – Kuše. Idemo na Zlatibor i Mokru Goru. Dogovor oko prevoza, prenoćišta i trekova teče preko sajta www.freebiking.org, koji okuplja ljubitelje prirode koji na vrlo specifičan način pokazuju ljubav prema Majčici Zemlji. Krećući se biciklima preko livada i visokih trava, šumskim stazama, pored mravinjaka i lisičjih jama, preko popadalog granja i srušenih stabala, prelazeći preko nabujalih potoka, fribajkeri uživaju svim čulima.

Petak je veče, 22. avgust 2014.: okupljanje na Zlatiboru i noćenje u prelepoj vili u selu Ribnica podno Tornika. Subota jutro: sve pripremne radnje su izvršene, ispravnost bicikala proverena, lanci podmazani; ništa neće škripati i remetiti tišinu koja će nas obuhvatiti pri ulasku u šumu. Vedro je, a sunčano i toplo jutro obećava maksimalan doživljaj Zlatibora. Bidoni su napunjeni vodom, u rančevima su sendviči, po koja suva smokva, banana, čokoladica; ne ide se u planinu bez rezervi vode i hrane. Isto važi i za garderobu: bez obzira koliko je toplo, i što povratak u bazu očekujemo pre mraka, dugi rukavi, duge nogavice, rezervne čarape, vindstoper jakna i/ili kišna kabanica su obavezne. Čeono osvetljenje, nožić na sklapanje i upaljač – toplo preporučujem!

Krenuli. Četrnaestoro nas je, pet dama – što me posebno veseli, jer je bilo akcija da nisam imala žensko društvo. Čini se da ovakvo druženje, kroz sport u prirodi, kroz udisaj svežeg planinaskog vazduha, tumaranje šumskim stazama, prelazak preko borovih iglica, sve više privlači i devojke.

Vozimo pored Ribničkog jezera, pripremamo se za sve lepše predele. Prelazimo preko pašnjaka čija nas zlatna boja potiče na razmišljanje – kako je nastalo ime Zlatibor? Odmah je neko dobacio da je ime najverovatnije nastalo od jedne vrste belog bora – zlatnog bora, koji je pod zaštitom države. Još kaže da je Zlatibor u srednjem veku nosio ime Rujno, koje potiče od biljke ruja, koja se koristila za štavljenje kože i izvozila se u Dubrovnik, a i danas raste u nekim zlatiborskim selima. 

Idemo dalje. Svako malo nailazimo na omanji zaseok, na po nekoliko lepih planinskih kućica gde bi nas domaćin obavezno pozvao na čašicu razgovora i nečeg malo ljućeg, a nama je uvek najvažnije bilo da se osvežimo hladnom vodom sa česme ispred kuće i obezbedimo rezerve. Meštani su veoma zainteresovani za nas: odakle smo, otkud baš ovde, i to biciklom, čime se bavimo u zbilji, jer, ovo je, smatraju, ipak neozbiljno za odrasle ljude.

Pri ulasku u duboku šumu zatiče nas velika vlaga, malo se teže diše, jači je uspon, klizavo tlo, ali uspevamo da se “održimo u sedlu”. Nije tu bilo mnogo priče, najvažnije je bilo uspostaviti ritam disanja. Uspeli smo. Na nekoliko vidikovaca obavezno zaustavljanje i fotografisanje. Prizori su to od kojih zastaje dah; neki od okolnih vrhova su još uvek obavijeni beličastim pufnastim oblacima, ali kako dan odmiče, pogledi su sve čistiji. Sledi spust, koncentracija opada, i za desetak minuta – tri pada! Muškarci malo konfuzni, ali ponosni na svoje najnovije rane; devojka ustaje, briše krv sa lakta i noge; mi joj prilazimo, hrabrimo je, a dobila je i nekoliko fotki za uspomenu – ako joj ne budu dovoljne krastice i eventualni mikro-ožiljci. Ona je dobro, hrabra je, sigurna u sebe – takve su fribajkerke, ne odustaje, nije slučajno baš ovde. Ovo je bila opomena i još jedna potvrda da i za najiskusnije nema opuštanja na ovakvim, izuzetno zahtevnim terenima.

Put nas dalje vodi duž same granične linije saBosnom. Kratkim delom pedaliramo u komšijskom dvorištu, ali ubrzo se vraćamo u svoje. Čak smo i granični kamen u jednom trenutku iskoristili kao stolicu za kratkotrajni predah.  Sledi nešto strmiji spust: sa desne strane gledamo na Crni Rzav, neki od nas su već na obali reke, sad će da padne i kupanjac. Prijaće, jer je baš vruće, bez vetra. Ne žalimo se, ne, nikako, jer je prognoza bila potpuno drugačija – dosta nepovoljna. Ali, ipak je to samo prognoza.

Stižemo do mosta, prelazimo na drugi kraj i odmah se spuštamo do reke. Da li fotografisati tu lepotu, čistu reku koja poskakuje i previja se preko crnog kamena u slapovima, ili sesti pa duboko udahnuti, zatvoriti oči, i slušati zvukove koji opuštaju? Racio pobeđuje. Najpre ipak jedemo sendviče, zaslađujemo se orasima i suvim smokvama, a onda uz vrisku i smeh sledi presvlačenje (čitaj: skidanje!) i ulazak u Crni Rzav. Milinaaaaaa…. Eeehhh, i to je brzo prošlo.

Spuštajući se do prevoja Panjak dolazimo do vidikovca sa panoramskim pogledom na granični prelaz sa Bosnom, Kotroman; mnogo je automobila i kamiona, a nama je lepše na našim biciklićima. Nastavljamo prema Mokroj Gori, selu koje je postalo popularna turistička destinacija zahvaljujući i Šarganskoj osmici, jedinstvenoj pruzi uskog koloseka, širine 75 cm. Pruga se probija kroz stenovite i strme terene i pravi neobičnu putanju, koja gledana iz vazduha ima oblik broja osam. Ograničeni dužinom dana u kasno leto, nismo mogli sebi da priuštimo vožnju koja traje oko dva sata.

Idemo dalje, sledi najjači uspon u toku dana. Treba savladati 550 visinskih metara do prevoja Viogor, gde nas čeka naš prijatelj Peđa u svojoj vikendici. Čekalo nas je i osveženje koje nam je i te kako prijalo posle žestokog uspona. Domaćini su izneli sve što se od ića i pića u kućici zateklo. Više nam nije vruće, vetar je počeo da duva i nosi kapljice kiše koje samo na momenat osećamo. I, baš je dobro što ovo pišem, jer mi se te slike vraćaju, veoma su stvarne, i sad mogu da kažem koliko je sve to bilo uzbudljivo, ali i naporno, a odmah bih se vratila i još jedan krug napravila.

Prešli smo veći deo puta, uživamo sve više, ali dan se primiče kraju, pa treba i da požurimo, te se zato ne spuštamo do Semegnjeva, već hvatamo obeleženu biciklističku stazu koja ide preko Oka i Belih Voda, do Zlatibora. Na taj način nismo mnogo gubili u visini, a imali smo i odličan pogled i izvanredno nadahnutu vožnju, najpre preko livada i pašnjaka, a zatim i kroz šumu.

Na izlasku iz šume još nekoliko kilometara njiva, na nekim mestima upadamo u bare, dosta je vode zaostale od prethodnih kiša, a ima i neprijatnih vododerina. Izlazimo na asfalt, tu nas već uveliko hvata mrak, osvetljenje je neophodno, ali imamo i pomoć meseca i zvezda. Stižemo u centar Zlatibora, odmor, večera, svi zadovoljni, super raspoloženi.

I tu mi se javi Markesova misao: “Ne ostari čovek pa prestane da se zaljubljuje, već prestane da se zaljubljuje, pa ostari”. A, mi – večita deca, zaljubljeni u šumu, kamen, njivu, brdo, planinu. Zaljubljeni u svoju ljubav prema čoveku, prema mravu, krtici, različku. Večito zaljubljeni. Dakle, mladi. Dakle, fribajkeri!

I još jedan vikend na biciklu u Kušinoj organizaciji, a potpomognuto našom silnom željom i energijom koju smo pretočili u perfektno pedaliranje, guranje, smeh, padanje, druženje. I opet ćemo.