Ta lepa aristokratkinja uspela je da sačuva svoje belo lice, a nikada ga od sunca nije krila. I opet nas je dočekala odlično raspoložena, bez trunke oholosti, iako svesna svojih moći. Modra Resava obmotavala se oko njenih skuta i nije nas sprečavala da joj se približimo. Plavo nebo grlilo je snegom prekrivene livade. Na nama je bilo samo da se prepustimo.

U subotu, 18. januara 2020., PSK “Resava” iz Strmostena organizovao je tradicionalni Bogojavljenski uspon na Beljanicu. S posebnim zadovoljstvom pridružila sam se ekipi planinara PK “Avanturisti” i “Orfej” iz Beograda i krenula put Despotovca, sela Strmosten i naselja Lisine, odakle je započeta naša planinska avantura.

 

 

 

Inače, Beljanica je planinski masiv istočne Srbije i pripada srpskom ogranku Karpata. S južne strane je oivičena rekom Resavom, i upravo u poslednjim kilometrima naše vožnje autobusom, pratimo njen tok. Po pristizanju na mesto odakle krećemo u penjanje, dočekao nas je hladan vetar i Resava koja se mršti pod njegovim udarima. Čim smo prešli na drugu stranu reke sačekalo nas je sunce, ali smo i dalje bili u pratnji vetra, sve do ulaska u šumu, kada je konačno ostao na pristojnom odstojanju.

Izlazak na greben značio je i da ćemo uskoro doći do odvajanja za ranč “Mečja Leska”, i tome sam se baš radovala. Skretanje u desno, prvi susret s pripadnicima Gorske službe spasavanja, koji su na ovakvim akcijama sa 400 i više planinara rado viđeni, i dolazak do simpatične kućice – ranča – sa mini-tremom i “čuvenim” kontrabasom koji odoleva vremenu, mada pamti i bolje dane. Uostalom, baš kao i svako od nas.

Sad smo na 750 m nadmorske visine, kratko se ovde zadržavamo, pa idemo dalje, kroz šumicu, prema vidikovcu “Sklopovi” iznad kanjona Resave. Tu nas je dočekao skoro pa orkanski vetar i snaga stena koje je reka uspela da sebi prilagodi. Prizor je impresivan, svi želimo da se baš ovde fotografišemo, brzo se smenjujemo na “podijumu” od kamenja nad ponorom, i ubrzo vraćamo nazad prema ranču, pa uskim puteljkom na makadamski put. Nastavljamo uspon, stižemo do podnožja brda obraslog bukovom šumom – sada golih hrana, idemo nogu pred nogu, nije teško, ne žurimo, uživamo u svakom koraku, uzdahu, šuškavom lišću. Izlazimo na greben, vreme je za pauzu, sunce je obasjalo brežuljkasti plato, svuda oko nas gledamo impozantne planinske vrhove začešljane belim lasima.

 

 

 

 

Poduža pauza, pa nastavljamo prema najvišem vrhu Beljanice, na 1339 mnv. Kratak pogled u nazad i susret sa belim penastim oblacima koji kao da su iz mora izronili i u jednom snažnom velikom talasu povukli za sobom i nas… Predivno je to bilo, i teško se bilo oprostiti s tim prizorom.

 

 

Izlazak na najviši vrh pored rasnih četinara, preko rasutog kamenja, i ponovni susret s vetrom. Mnogo planinara, svi odlično raspoloženi, baš baš zadovoljni, znaju da su već dosta u današnjem danu učinili, jer penjanje na najviši vrh Beljanice, pogotovo u zimskim uslovima, važi kao jedno od najtežih penjanja u Srbiji, odmah iza Rtnja i Trema. Nekako tako sam i ja započela moju planinarsku “karijeru”, jer je moj prvi uspon bio na Rtanj, drugi na Trem, treći na Beljanicu. Kad malo bolje razmislim, nema slučajnosti – i ja zaista nekako uvek krećem od onog težeg. A za ono “lakše” ću se već nekako snaći.

 

Obavezno fotkanje na vrhu, pa polako krećemo u spust. Sneg je sve dublji, rastresit, nezgodan za hodanje, upadamo, vrtimo se levo-desno, povremeno gubimo ravnotežu, zanimljivo je to nama, nije nikakav problem. Pričam s Natalijom, Snežanom, tu je i Maja, idemo u susret suncu, i ponovo je neki veliki talas doneo penušave oblake. Lepota. Stižemo do oborenog drveta, malo zaklonjenog od vetra, vreme je za predah i užinu, smeh, još malo druženja. Mnogo finog, poznatog sveta, lepi susreti, pa nastavak silaska s planine. Sad ulazimo u predivnu, mirišljavu šumu četinara.. Mmmmm… Čaroban miris…

 

 

Izlazimo iz jedne šume, ulazimo u drugu, listopadnu, tražimo markaciju, nalazimo bez problema ili s malo više osvrtanja ali sve je pod kontrolom, idemo dalje. Spust je sve intenzivniji, nagib malo nezgodniji, ima i blata, ali ništa strašno – vešto ga izbegavamo. Izlazimo na grebensku stazicu u prvi sumrak, oprez je sada najneophodniji jer ima dosta kamenja i vlažne klizave zemlje. Polako. Stići ćemo. Stiže nas grupa planinara i svi zajedno silazimo do vodopada Veliki Buk na rečici Vrelo, desnoj pritoci Resave. Obavezno fotkanje, zadovoljstvo zbog odlično izvedenih i uspona i spusta, zahvalnost za izvanredno lep dan, super-organizaciju naših prijatelja iz Strmostena… Nadahnuti, ulazimo u zvezdanu Bogojavljensku noć. Bog se javi.